Najmlađi od četiri sina raškog vlastelina Zavide, Stefan Nemanja, za punoletstvo je dobio da vlada oblašću oko današnjeg Ibra, Toplice, Rasine i Puste Reke. Sva braća bili su vladari u svojim kneževinama, ali samo najstariji Tihomir je uživao pravo na vladarski status.

Međutim, sudbina je htela da Stefan Nemanja dostojanstvenim držanjem impresionira moćnog vizantijskog cara Manojla I Komnina, koji mu je darovao i Dubočicu (oblast oko današnjeg Leskovca). Neki kažu da je Stefan dobio ovaj simbolični poklon samo zato što je Komnin znao da kao najmlađi od četiri brata nema ni legitimitet, niti neku vlast, da bi ga ugrozio. Drugi kažu da je taj vizantijski car možda bio mudriji pa shvatio da Nemanja drži pod vlašću liniju preko koje ratoborni Mađari mogu svaki čas da napadnu njegovu teritoriju, pa je na vreme rešio da svog vazala na fin način podseti kome duguje vernost.

Nemanjin najstariji brat Tihomir ubrzo je postao veliki župan i to upravo po imenovanju Komnina. Baš kao u narodnim pripovetkama, gde među braćom uvek najmlađi pokaže najviše snalažljivosti, inteligencije i ambicije, tako se nekako i Stefan Nemanja oseti sposobnim da Srbiji donese nezavisnost. Za ono doba, ozbiljan poduhvat, mnogi bi rekli, na granici nemogućeg. Ipak, harizmatičan kakav je bio, imao je podršku plemstva da krene na Tihomira i domogne se vlasti, a zatim proba da zbaci okove vazalstva.

Za ostvarenje ove namere, Stefanu Nemanji je nedostajala snažnija vojska. Poduhvat da smakne Tihomira je propao, a Nemanja je završio iza rešetaka. Legenda, zapisana u srednjovekovnim žitijima, kaže da ga je zatočeništva spasao Sveti Đorđe, kome se zavetovao da će mu podići manastir na najvišem brdu koje je jedino što je mogao da vidi iz tamnice. Taj manastir su danas nadaleko poznati Đurđevi stupovi.

Želja Stefana Nemanje da preuzme titulu župana i preokrene sudbinu tadašnje Srbije nije jenjavala, što je značilo da se morao dati u odsudnu bitku protiv svoje braće, jer ovoga puta Tihomiru su u pomoć priskočila i druga dva brata – Stracimir i Miroslav. Komnin je dodatno otežao situaciju jer je odmetniku postavio dodatnu prepreku poslavši njegovoj braći vojnu podršku. Veštiji vojskovođa Stefan Nemanja naterao je protivničku vojsku, u bici kod Pantina (1168), pravo u reku Sitnicu, gde su se mnogi podavili, uključujući i Tihomira. Iako je dobio bitku, Nemanja je morao još neko vreme da se povinuje Manojlovoj volji.

Čim je sakupio dovoljno vojske, Stefan Nemanja je krenuo da parča već uzdrmano Vizantijsko carstvo. Iako je u tom trenutku delovalo kao da će uspeti, jer su se na Komnina podigli i Mleci i Fridrih Barbarosa i cela Ugarska, ali hladna zima i bolesti desetkovali su njegovu vojsku. Spas je potražio u pećini, jer tada je majka priroda bila najbolji jatak. Priča dalje kaže da se predao sam jednog dana, bos i gologlav stupivši pred Komnina sa omčom oko vrata i mačem, predajući mu se na volju. Luda hrabrost ili očaj, tek ovaj potez je Komnin shvatio kao veliki znak poniznosti, dao mu oprost po ceni vazalstva, a Stefanu Nemanji ostade titula velikog župana.