Zavidini sinovi

Srednjovekovni vazali međusobno su se sukobljavali i otimali nad ono malo teritorije što im je milošću velikih vladara ustupana na korišćenje, iako su za istu plaćali skup danak. Međutim, i vazalastvo se stepenovalo. Biti vazal s većom teritorijom ili manjom, nije bila zanemarljiva stvar, posebno ako vam je vazal rođeni brat.

Takve su prilike bile i u vreme rodonačelnika loze Nemanjića, Stefana Nemanje. Kao najmlađi od četvorice sinova velikaša Zavide, Stefan Nemanja je postavljenjem svog najstarijeg brata Tihomira za velikog župana, od strane vizantijskog cara Manojla Komnina, bio na dvostrukom gubitku. U podređenom položaju kako na Vizantiju tako i na rođenog brata.

Nemanji su pripale oblasti oko Ibra, Rasine, Toplice i Jablanice. Upravljajući prostranom oblašću duž granice sa Vizantijom, gde su prolazili važni putevi, imao je priliku da se lično sretne sa carem Manojlom Komninom.

Po nekim hroničarima upravo je to bio razlog zašto je Nemanja, u odnosu na braću, bio u posebnoj milosti kod cara, i što je dobio na upravljanje područje današnje Toplice gde je kao udeoni knez i otpočeo svoje vladarske godine. Manojlova naklonost bila je plodno tle za rastuće ambicije Stefana Nemanje.

Prema najstarijem bratu, velikom županu Tihomiru, Nemanja je imao vojnu i još neke sitnije obaveze. Međutim, posle jednog susreta sa Komninom, dobija vladalačko dostojanstvo i još jednu župu. Ovo je označilo i početak sukoba među braćom jer je zbog ovih ustupaka Nemanja postao samo vazal caru i njemu obavezan na vernost, ali ne i bratu.

U to vreme Stefan Nemanja počinje i svoje ktitorske delatnosti i izgradnju prvo manastira Bogorodice na području današnje Kuršumlije, a zatim i crkvu Svetog Nikole. Za izgradnju su bili angažovani tada najbolji neimari čak iz Carigrada, a crkva je pravljena po uzoru na carski mauzolej, Pantokratorov manastir, gde su se sahranjivali vladari dinastije Komnin.

Nemanjin plan bio je da sebi za života podigne zadužbinu u kojoj će biti sahranjen, ali ga je život odveo u potpuno drugom pravcu.

Istovremeno sa povećanjem i osnaživanjem teritorije Stefan Nemanja počeo je da sanja o osamostaljivanju. S druge strane, kako nije tražio dozvolu za podizanje monumentalne crkve od Tihomira, među braćom se stvorio još dublji raskol.

Na Nemanju su podjednako bli kivni i Tihomir i Miroslav i Stracimir, te su mu isprva upućivali opomene da se ne ponaša kao da je samostalni vladar na koje se Nemanja samouvereno oglušio.

Kada opomene nisu urodile plodom, braća su ga zarobila, lišila kneževine i zatvorila u pećinu. Legenda kaže da se u zatočeništvu zavetovao Svetom Đorđu da će mu podići crkvu ako ga izbavi i Sveti Đorđe mu priteče u pomoć. Istorijski izvori pak sugerišu da su Nemanju oslobodili njegovi vlastelini.

Ovo je bio povod da uđe u direktan konflikt sa braćom. Iako je uspeo da progna svu trojicu i nakratko sebi obezbedi vlast nad celokupnom teritorijom Raške, Nemanja je istovremeno izazvao i gnev vizantijskog cara koji je njegovoj braći pružio utočište i vojnu pomoć.

Iako je pred velikom silom morao da poklekne, Stefan Nemanja je uspeo da iz svega izađe kao pobednik. Prihvatio je poraz, ušao u Manojlov kamp bos, sa konopcem oko vrata i mačem u ruci, što se caru neobično dopalo te ga je poštedeo. Čak ga je i u Carigrad poveo da se njime hvali u trijumfalnoj povorci.

Mudar kakav je bio, Stefan Nemanja je uspeo da poniženje iskoristi da sredi svoje odnose sa carem, a zatim i sa braćom. I Vizantiju i braću i cara Manojla ostavio je na miru sve do Manojlove smrti, a onda krenuo u nezaustavljivi pohod koji će Srbiji doneti samostalnost.