Tema koja zaokuplja našu pažnju svakako neće imati onu širinu kojoj teži sam naslov. Počinje sećanjem kada sam kao dečak gledao filmske scene obračuna u vesternima i viteške dvoboje. Zamišljao sam miris zapaljenih indijanskih sela i pitao se kakvog su ukusa volujski butovi koje proždiru vitezovi okruglog stola. Međutim, holivudski producenti nisu izmislili nešto što bi zamirisalo po Indijancima ili vitezovima. Jedino se iz lokalnog bifea osećao miris duvanskog dima pomešan sa kafom i vinjakom.

Gledalac televizijske serije Nemanjići - Rađanje kraljevine će se verovatno zapitati kakvog je uskusa ono što se jelo na srednjovekovnim kraljevskim dvorovima, kako su mirisale njihove odaje, borilišta i žene. Što se tiče vina, savremeni proizvođači nas uveravaju da pijemo isti mirišljavi nektar koji su pili srednjovekovni preci. Time se lagano približavamo jednoj od najizgubljenijih komponenti ljudske prošlosti: njenom mirisu.

Da li možemo znati kako se živelo u „mračnom srednjem veku“ ukoliko ne znamo kako su se tada ljudi kupali, kako je mirisala pijaca na gradskom trgu, kako je mirisala trpeza na dvoru kralja Stefana ili kako je zaudaralo na znoj u tesnim i zagušljivim bogomoljama. Podatke o tome možemo naći u starim recepturama, istorijskim spisima i literarnim izvorima.

Narodna poslovica kaže da „Kakav nos takav ponos“, ali malo je od tog ponosa ostalo u 21. veku. Prethodno stoleće je već uvelo u upotrebu reč dezodorans, što znači biti bez mirisa. Poznavaoci kažu da za sve „kriv“ Kant. Ovaj filozof je prognao mirise iako su u njegovo doba namirisane maramice služile kao identifikacija u muško-ženskim odnosima, a namirisana pisma bila deo svakodnevne komunikacije.

Neprijatni mirisi nekada nisu previše smetali ljudima. U 18. veku zaudarali su oni koji su bili napuderisani, a imati ugodan miris značilo je biti „sveže namirisan prirodom, nezasmrđen kulturom“. Verovalo se da neprijatni mirisi mogu da štite od bolesti. Erazmo Roterdamski opisuje smrad koji se širi od raspadanja kao nezdrav, a ne kao odvratan.

Kao što znamo, srednjovekovni zamak je pravljen za odbranu, a ne za zabavu. Bio je okružen kanalima i rovovima, prenatrpan štalama za sitnu i krupnu stoku, ostavama za smolu i sumpor - kakav je to fini miris bio! Kuće su, umesto dimnjaka, na krovovima imale rupe za odvođenje dima. Njihovi stanovnici su ponosno smatrali da je odimljena kuća dobra za zdravlje i da su prehlade u tim kućama retkost. Pored toga što su bile odimljene, kuće su bile vlažne i buđave, a pod istim krovom su živeli vlasnici i domaće životinje.

Sanitarije u kućama svih klasa su bile najosnovnije. Sobe su bile opremljene posudama koje su praznili u obližnjem potoku ili nužničkoj jami, ili najjednostavnije – na ulici. Prilikom velikih gozbi, gosti su se „olakšavali“ u svakom ćošku kuće. Veće kuće su imale još veće probleme. Versaj, na primer, uz svu njegovu vizuelnu blistavost, mirisao je na urin i izmet. Tolerancija na neprijatne mirise bila je sudbina vremena.

Da bi se zasladio i pročistio vazduh, u kućama su korišćeni mirisi. Najlakše je bilo prekriti pod biljkama koje bi oslobađale prijatan miris kad bi se po njima koračalo. Drugi načini osvežavanja atmosfere bili su prskanje ružinom vodicom i paljenje aromatičnog drveća. Oni koji su mogli da plate angažovali bi putujuće proizvođače mirisa koji su aromatizovali buđave sobe plemićkih kuća i zamaka. Mirisi koji su se koristili za te svrhe bili su veoma jaki, tako da bi posmatrač morao da izađe dok se odvijala takva operacija.

Čitajući Držićevu komediju Dundo Maroje, zastajemo na prizoru gozbe u kome sluga Pomet opisuje kako su mu, dok je sedeo za trpezom u Rimu, doneli tanjir sa petlom. Videvši ga, Pomet se zbunio jer mu nije bio jasan način pripreme („ali je isprigan ali je ispečen“), jer je imao hrskavu koricu koja ga je zbunjivala. Taj tanjir su ukrašavale još dve jarebice, zatim veliki komad mlade teletine, pa zadnji deo zeca špikovan slaninom i nakićen klinčićima. Uz to, dodavali su badem, suve smokve, suvo grožđe i začine svake vrste.

Na kraljevskim banketima služeni su paunovi i fazani punjeni začinima. Kada su ih iznosili na sto, čitavu sobu bi ispunili njihovi mirisi. Začine su u Evropu doneli krstaši koji su na svojim pohodima prihvatili ukuse bibera, đumbira, cimeta i oraščića. Zbog svoje cene, vrlo brzo su začini postali dragocen poklon. Opšte verovanje da začini dolaze iz rajskih vrtova dodavalo je njihovom korišćenju i kvazireligijsko iskustvo.

Naličje srednjovekovne kuhinje je bitno drugačije. Uz malo mogućnosti za hlađenje, meso i riba koji su služeni na trpezama su bili pokvareni. Brojni kuvarski recepti bavili su se načinima skrivanja ukusa pokvarenog mesa. Meso bi potapali u sirće ili ga prelivali ljutim sosovima. Da bi izbegli čuvanje mesa, klanje bi obavljali pre kuvanja ili pečenja. Otpatke su razvlačili psi i mačke. Ako su začini donosili dah Raja, kuhinjski rituali su često donosili mirise Pakla.

Standardi lične higijene su bili potpuno drugačiji od današnjih. Kupanje je tretirano kao senzualna razonoda, samim tim dekadentna i škodljiva. Sveti Franjo Asiški je prljavštinu uzimao kao insigniju svetosti. Među onima koji su se češće kupali bila je kraljica Elizabeta i to jednom mesečno. Za većinu, kupanje je bilo ograničeno na ruke i ponekad na lice. Vlastela je za to koristila namirisanu vodu, kako je opisano u Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi: „Operite mu glavu prljavu toplom ružinom vodicom“.

Kosa je čišćena tako što je u nju utrljavan mirisni prašak, dah je osvežavan žvakanjem anisa, ispiranjem usta cimetovom vodom ili sisanjem namirisanih slatkiša. Važnost mirisanja tela ležala je u činjenici da miris nije služio samo da maskira, već i da odagna neprijatne mirise. Mirisanje je shvaćeno kao nešto što jača duh i telo. O tome se nije razmišljalo u vremenu Nemanjića, već u sedamnaestom veku kada je mirisalo ne samo telo već i sve ono što se nosilo na telu: odeća, rukavice, obuća, prstenje, narukvice, ogrlice...

Trendovi u mirisima se menjaju. U današnjoj „dezodorisanoj“ civilizaciji rasprava o mirisima se uglavnom svodi na to ko su oni koji smrde, a ko su oni drugi. Razgovori o mirisima postaju test o pojedinačnim i grupnim opredeljenjima, pogledima, toleranciji i animozitetima. Često se u raspravi o mirisima u javnom prevozu i dojučerašnji istomišljenici zapale do tačke kada progovaraju strasti koje sežu do vremena kad su zemljom hodali Nemanjići.