Na prste jedne ruke mogu da se nabroje filmovi koji su se bavili našim srednjovekovnim periodom. Za pola veka jugoslovenskog socijalizma mali broj autora vraćao se u daleku prošlost.

Najveća golgota zadesila je Aleksandra Sašu Petrovića, koji se više od deset godina borio i sakupljao sredstva da na film prenese ono što je smatrao svojom autorskom misijom: "Seobe" Miloša Crnjanskog. Iako "Seobe" ne mogu da se svrstaju u, istorijski gledano, srednji vek, već se dešavaju dva veka kasnije, one su zapravo posledica srednjovekovnih srpskih migracija. Prvi deo rađen je u jugoslovensko-francuskoj koprodukciji, gde su Francuzi Petroviću pomogli s mnogo više novca i saradnika, jer je bio rođeni Parižanin i nosilac francuske Legije časti. Ometan sa svih strana, Petrović je "Seobe" završio 1989, da bi ih gledaoci videli tek 1994, kad se Jugoslavija raspala i kad stradanje srpskog naroda nije naišlo na onakve emocije kakve su utkali u svoje delo i Crnjanski i Petrović.

Mnogo bolje prošao je film "Banović Strahinja" Vatroslava Mimice, snimljen 1981. u jugoslovensko-zapadnonemačkoj koprodukciji. Mimica je pisao scenario zajedno sa Sašom Petrovićem, transponujući srpsku narodnu pesmu iz pretkosovskog ciklusa o junaštvu, ali i oproštaju, kao temelju nacionalne vere.

Film je više ostao upamćen po sceni nabijanja na kolac Radeta Šerbedžije nego po plavim očima Franka Nera u glavnoj ulozi.

Iste godine reditelj Zdravko Velimirović snimio je film "Dorotej", po scenariju Borislava Mihajlovića Mihiza i Dobrila Nenadića. Priča o monahu Doroteju, travaru, koji spletom intriga bude nazvan čudotvorcem, uz ljubavnu priču koja se događa u 14. veku, jedna je od velikih uloga Gojka Šantića. "Dorotej" je odličan film, bez velikih pretenzija, dobar za gledanje i danas.

To ne može da se kaže za "Boj na Kosovu" Zdravka Šotre iz 1989, rađenog prigodno, u znak obeležavanja 600 godina Kosovske bitke, u eri euforije dolaska na vlast Slobodana Miloševića. Pritešnjen rokovima i željama da slavna prošlost bude još jedno od Miloševićevih oružja na Gazimestanu, ovaj film bi najradije zaboravio i sam Šotra. Uprkos ogromnim naporima cele ekipe, videlo se da je film namenski sniman, uz brojne tehničke greške i tipičan patos u govoru, koji je Srbiju više udaljio nego približio sopstvenoj prošlosti. Šta sve nije funkcionisalo trebalo bi dugo da se objašnjava, a sreća je da Šotra nije postao Miloševićev Niče, već je nastavio sa radom i napravio sa književnim predlošcima neke od sjajnih filmova i gledanih serija poslednje decenije ovog veka.