"Oću ja da izjavim nešto za Dnevnik... Je l' znaš ti, bre, nesrećo, da su Srbi najstariji narod? Dok su Švaba, Englez i Amerikanac pre šeststo godina jeli svinju rukama, mi smo imali ovo! Pa lepo, viljuškom, boc! Na srpskom dvoru mi viljuškom boc, a Švaba... rukama, usta ga..."

Ovo je, naravno, antologijski kadar Milorada Mandića Mande iz takođe antologijskog filma Srđana Dragojevića "Lepa sela lepo gore". U tragikomičan lik Viljuške, srpskog nacionaliste s kokardom, opsednutog "nebeskom Srbijom" i prostačkim zadovoljstvima, utkano je sve što se kod Srba onih kobnih devedesetih bavilo istorijom kao vilom posestrimom, da se srednjovekovnim carstvom borimo protiv novih carstava. Svako od nas poznavao je nekog Viljušku, a neko je i bio Viljuška.

Ali početak novog milenijuma doneo je iznenađujuću količinu istorije upravo kod onih za koje se smatralo da im prošlost nije potrebna. Toliko je Elizabeta Prvih, Henrija Osmih, Viktorija mladih i starih, Lujeva Četrnaestih, kraljica Margo, Vatela, Lulija, Džordževa Vašingtona, Linkolna nasnimano, da bi se pelcer zapatio i na obodima Balkana, Sulejmanom i Hurem. A kad su se mrtvi podigli da mačevima brane Aragorna kod Minas Tirita, takva vojska duhova naježila je i one koji nisu veliki ljubitelji nebeskih predaka.

Epska fantastika, rame uz rame sa istorijom, hranila se srednjim vekom i kompjuterima. To nije bilo tako teško, jer su na srednjovekovnim mapama sve neistražene zemlje bile ilustrovane crtežima koji su objašnjavali da "Tamo žive zmajevi", po ugledu na stare rimske mape, gde su neobeleženi delovi nosili natpis "Tamo su lavovi". Prošlost, zlatni ribnjak inspiracije, improvizacije i mašte.

E, pa došao je red i na nas.

Mnogi su u proteklim decenijama sanjarili da se snimi film o Nemanjićima, a onda je iznenada prošle godine Javni servis Srbije raspisao konkurs za scenario prve sezone serije od 12 epizoda o slavnoj srpskoj dinastiji pod nazivom "Nemanjići – rađanje kraljevine". Scenario se radio pod šifrom. Tri meseca nisu znali čije se ime nalazi iza scenarija koji je izabran, dok nisu pronašli Gordana Mihića, čoveka koji je za istu televizijsku kuću uradio 19 projekata u svojoj bogatoj karijeri.

"Ova serija je posao koji se dobija jednom u životu", kaže za Newsweek. "Dvesta godina vladara jedne dinastije koja je zapravo prva vladarska dinastija kod Srba, osnivanje države i stvaranje nacije, za svakog je pisca to veliki izazov, jer je tu čitav niz Nemanjića, vladara, od kojih su neki bili izuzetno jaki, moćni i snažni, a neki malo slabiji. Puno je neverovatnih sudbina, hrabrosti, ličnih nesreća, velikih strasti, velikih ljubavi."

Nekome bi bilo dovoljno samo da pročita ove reči.

Bez mitomanije

Prostor ispred studija u halama Luke Beograd, gde se 19. jula snima osma epizoda, prijatan je onoliko koliko Dunav može da ublaži vrućinu. Tiho je, jer su bitke s Vizantijom i rat braće Stefana i Vukana davno snimljeni. Ne može da bude lepo kao u Studenici ili Sopoćanima, ali je udobnije, ako reč udobnost uopšte postoji na setu. Svuda su kamioni s kostimima i rekvizitima, a najbliža vratima studija je prikolica za odmor, ako zatreba. Organizatorka Dragana Bogdanović, "oficir za vezu" s novinarima, ljubazna je i opuštena, nudi nas kafom, vodom, a uskoro će i ručak. Navikli su na novinare. Od sredine marta, kad je snimanje počelo, opsedaju ih i traže "nešto". Baš kao što sam i ja opsednuta da slikam kraljevsku krunu na glavi Vojina Ćetkovića, da ga skinem s fresaka iz Studenice i Mileševe, makar zbog iluzije da imam državu. I on sam je rekao da je kralj Stefan Prvovenčani uloga njegovog života.

Jednom u životu, kažu i Mihić i Ćetković.

Toma Kuruzović, koji u svojoj 87. godini glumi vizantijskog cara Aleksija Anđela, oca prve žene Stefana Prvovenčanog Evdokije, zabavlja nas pričama o prijateljima Branku Ćopiću, Andriću i drugima. Tek treba da ga našminkaju i obuku mu kostim.

Prolaze mladi monasi u crnom, sa tankom svećicom u ruci. Čekaju da ih pozovu na set. Važna scena se snima: u Hilandaru umire Stefan Nemanja, Sveti Simeon, osnivač dinastije. Da li je umro na rogozini, s kamenom pod glavom, kao što piše Sava u Žitiju Svetog Simeona? "I ostade opet u vladavini 37 godina, i tu odmah primi sveti anđelski obraz. I požive u tom obrazu tri godine. I ceo život njegov bio je 86 godina."

Ali ne, ovakvog govora neće biti u seriji. Ni patosa, ni starog jezika, "samotrenja", "saslužnika", "blagodatelja". Glumci su bili neumoljivi da ne žele drugi "Boj na Kosovu" niti nešto slično. Serija je moderna i svakome razumljiva.

"Mora tako da se radi, inače se ne bih prihvatio tog posla da je bila u pitanju bilo kakva apologija, mitomanija i stvaranje lažnih, velikih vrednosti kojima neki narod treba da se bavi. Nema ni razloga."

Ne skidam pogled s Mladena Nelevića, u ulozi Stefana Nemanje, koji u svetloj hilandarskoj rizi sedi ispred studija. Postarili su ga, ispod kapuljače na kojoj je skromno izvezeni krst proviruje duga, retka, seda kosa.

"Jesi li umro?", pita ga Kuruzović.

"Umro sam", kaže Nelević.

"E, neka si. Valjda će i mene uskoro da pozovu."

Čekaj na red, zlatno pravilo glume.

Sveti Simeon je primetio da ga posmatram.

"Mladen Nelević", kaže mi, uveren da ga ne prepoznajem.

"Znam", kažem. "Da li je to vaša kosa ili perika?"

Nelević je stvarno "kul". Gleda me onim nemanjićkim očima i odgovara: "Moja."

Nešto kasnije, prošao je visok, bez šminke, ošišan "na keca".

Dešava se.

Emocije u Studenici

Tražim ali ne nalazim Nebojšu Glogovca, ljutog Vukana Nemanjića, koji u trejleru serije, s pancirom, oklopom i mačem u ruci, izgleda veličanstvenije od kralja Artura Klajva Ovena. Nije na snimanju. Šteta, mada bi verovatno pobegao, kao što i Dragan Mićanović, u kostimu Rastka Nemanjića, nije želeo da se fotografiše.

Producent Miško Stevanović priča mi da je produkcija te pancire i oklope kupila u Nemačkoj. Nisu ih rentirali, tako da je sada RTS bogatiji za ogroman fundus kostima. Sve su ih radili naši ljudi, i sa televizije i sa strane, kreatori, primenjaši. Ekipu je predvodio dizajner Stefan Savković, koga svi hvale. U rekordnom roku, takoreći u "hodu", sašivena je odeća i za glavne likove i za statiste. Raspitujem se za prsten u obliku krsta koji na jednoj fotografiji nosi Vojin Ćetković. Sve je napravljeno ovde, brzo i efikasno, sav nakit i sve krune. Slobodan Marinović iz Sremske Mitrovice ručno je radio sve mačeve.

Pomislim kako su kostime famozne "Igre prestola" kreirali "Gotje", "Dolče i Gabana", "Guči", "Valentino", "Barberi", "Džošua Kejn", "Dilara Findikoglu"... I jasno mi je kako je to izgledalo u slučaju "Nemanjića".

Slažemo se da "Nemanjići" nemaju nikakve veze sa "Igrom prestola". Bilo bi dobro da gradske vlasti prestanu s takvim poređenjima, mislim u sebi.

Ali ono što se retko dešava i u svetskoj kinematografiji jeste snimanje na autentičnim lokacijama. Čak je i Mihalkov svoju "Sunčanicu" i "Putovanje Volgom" snimao u Švajcarskoj, a ekipa buduće srpske serije mogla je da ode u Studenicu i Sopoćane.

Snimanje u Studenici bilo je poseban doživljaj.

"Dugo sam u ovom poslu, ali još nisam doživeo da se u manastiru mire dvojica braće, Vukan i Stefan, a tu, pored njih, leže njihove mošti. Ja ću to pamtiti zauvek, a mislim da će pamtiti svi. Imali smo veliku privilegiju. Iguman Tihon pitao nas je da li pre snimanja želimo da celivamo mošti i naravno da smo želeli. Trenutak je neopisiv, to su emocije koje se retko dožive. Uplašili su se monasi, 200 ljudi im je uletelo u manastir. Na kraju smo se izljubili i to je ono što me čini ponosnim. Znali smo gde se nalazimo i kakva je to dragocenost", kaže Stevanović.

Vojina Ćetkovića iguman je samog pustio u kriptu. Zamišljam da neko gleda zemne ostatke onoga čijim će korakom hodati, gledati njegovim očima i govoriti ono što je onaj što leži govorio.

"Da li vam je značilo?", pitam Ćetkovića.

"Kako nije", kaže. I ćuti.

Davno znam da ne može baš sve da se opiše, i da ne mora baš sve da se zna, ni sve da se pita.

Vojin Ćetković odlazi na šminkanje. U prolazu napominje da je na snimanju tako, ne ide baš sve po planu, uvek se oduži.

Jedan od asistenata režije zadužen i za organizaciju nudi mi da mi pokaže kulise manastira Žiče, napravljene u studiju. Ispred sebe vidim odajičicu islikanu svežim freskama, prostor jedva dovoljan za nekoliko ljudi. Pazim da ne stanem na bele linije kamenih ploča na podu, još se suše. U ovoj prostoriji snimaće se sledećeg dana krunisanje Stefana Prvovenčanog 1217, ono "papinsko", koje je višedecenijski povod za rasprave između srpskih istoričara. Ipak, Stefan će u seriji poželeti da ga i vizantijskom krunom ovenča brat Rastko, prvi srpski arhiepiskop Sava. Da li će to biti dve godine kasnije, kako kažu istorijski podaci, ne znam, ali je snimljeno.

Između dve krune

Pred "malom Žičom" razmišljam kakav je uzavreli kotao bio taj davni 13. vek. U vreme Stefanovog krunisanja krstaši iz četvrtog krstaškog pohoda prošli su kroz Srbiju, osvojili su Carigrad još 1204. i stvorili Latinsko carstvo, engleski kralj Džordž potpisao je Magna kartu, Džingis-kan proglašen je velikim kanom Mongola, Fibonači je objavio Liber Abaci i ostavio nam Fibonačijev niz... Da ne govorimo o kasnijim Nemanjićima, čiji su savremenici bili Toma Akvinski, škotski vitez Vilijam Volas, pesnici Saadi i Dante Aligijeri, da bi se stoleće završilo dolaskom Osmana Prvog i stvaranjem njihove dinastije, kobne za srpsku istoriju.

Nemanjići nisu kasnili za svetom. Iza osnivača srpske dinastije ostala je vredna književnost, koja je ostavila naročiti trag u graditeljstvu i hagiografiji – životopisima hrišćanskih svetaca i sekularnih vladara. Stefan Nemanja je napisao Hilandarsku povelju, delom pravni spis, a delom autobiografiju, dok su mu sinovi Stefan i Sava sastavili biografije.

Drugu verziju Hilandarske povelje napisao je Stefan Prvovenčani.

"Bog premilostivi utvrdi Grke carevima, a Ugre kraljevima", piše u jednom delu, da bi nagovestio rađanje i srpske kraljevine "obnovom svoje dedovine" i širenje države do mora i Grčke.

Vojin Ćetković se vraća spreman za snimanje. Radiće se scena s bugarskim kraljem, njegovim saveznikom u borbi za presto. Asistentkinje kostimografa donose mu kraljevski plašt, u zlatu i vezu, i nekoliko kruna u kutiji, da bi se u pauzi fotografisao za Newsweek.

Biramo krunu.

"Ova je s krunisanja", kaže Ćetković, vadeći onu s "kapicom" od crvenog somota.

Producent Stevanović ipak smatra da "ne treba sve odavati". Donose i drugi plašt, bez zlata, ali prelep, s plavim brokatnim ukrasima koji sijaju na julskom svetlu. I on je kraljevski.

"Daj vizantijsku, s biserima", traži Ćetković. Tom krunom Stefana je krunisao brat.

Kosa mu nije pedantno očešljana. I ne treba da bude. Stavlja stemu na glavu.

"Divno", kažem.

"Bio je pisac i vladar, kulturni poslenik i ratnik, u osnovi živa i zanimljiva ličnost, sa izraženim smislom za atmosferu i akciju", napisala je o Stefanu Prvovenčanom Ljiljana Juhas Georgievska. "Bio je kralj, ratnik, pisac, graditelj manastira i tipičan čovek srednjeg veka... Vladajući, imao je sjajnog pomagača, savetodavca i prijatelja u bratu Savi. Svoj uzbudljiv i do kraja ispunjen život završio je u potpunoj smernosti, zamonašen u poslednjim trenucima, sa imenom Simon monah. Tako je, makar i nakratko, ponovio istoriju svoga oca, koga je sledio u svemu, a u mnogo čemu i nadmašio."

Ćetković ogrće plašt ispred studija. Tako lako i brzo postaneš kralj, kako i jeste u životu.

Na tovarnom delu kamiona sedi glumica Nada Šargin, Stefanova posestrima Raška. I ne samo posestrima. Verujem da ni ime Raška nije slučajno.

"Biće iznenađenja", kaže Miško Stevanović.

Ljubav Stefana i Raške

Gordan Mihić piše već sledeću sezonu Nemanjića. Ono što u inostranstvu rade timovi ovde radi jedan čovek, bez obzira na sve konsultante. Ovakvim temama nije se do sada bavio, kako kaže, već uglavnom lično proživljenim i osećajući život oko sebe. Iako nije objavljen nijedan red dijaloga sa snimanja, neki delovi zapleta ipak se naziru.

"Nisam pravio istorijsku čitanku, već dramsku seriju, ali su sve te ličnosti o kojima pišem postojale i sva zbivanja u vezi s njima zaista su se dogodila, osim nekih stvari. Recimo, za Stefana Prvovenčanog se kaže da se tri puta ženio i da se ne zna ime te treće, nepoznate žene. Ja sam od nje stvorio Rašku, koju je bezmerno voleo, ali je morao da se s njom rastane da bi se oženio Anom Dandolo kad mu je zapretilo sa svih strana. Morao je da se brakom veže za Veneciju da bi dobio pomoć. On je tražio krunu dvadeset godina i da ga venča papa, i tek je te godine kad se oženio Anom Dandolo dobio krunu od pape", objašnjava Mihić način na koji je pisao scenario. "I mada je Stojan Novaković rekao da bi nekih stvari trebalo da se stidimo, možda se čovek može stideti iz današnje perspektive. Ali u onom vremenu, kad ste sami i okruženi brojnim neprijateljima... Pravite saveznike tamo gde ih u normalnom životu nikad ne biste pravili. To se rešavalo ženidbama. Kod nas, kao i u celoj Evropi toga vremena, svi su brakovi bili politički."

Prijalo mi je da čujem da u "Nemanjićima" postoji ozbiljna ljubavna priča. Ima ih još.

"Istorijski podaci veoma su šturi i vrlo često pisac mora da čita desetine knjiga i istorijskih zapisa da bi našao podatak koji mu je potreban. Ja sam, recimo, za Radoslava, koji je došao posle Stefana Prvovenčanog i za koga nema mnogo šta da se kaže, pronašao podatak da je jedan kaluđer zapisao: 'Zbog žene sišao s uma.' Taj čovek je, znači, bezmerno voleo svoju ženu. Najviše se njome bavio, nije želeo ratove i tih šest godina njegove vladavine obeleženo je mirom i beskrajnom ljubavlju prema jednoj ženi. Od njega sam napravio priču o dobrom kralju Radoslavu, o zaljubljenom čoveku u nevremenu, jer je to bilo doba koje ne da ne trpi ljubav, već se nema vremena i razumevanja za ljubav. Njega su Dubrovčani 50 godina posle smrti još uvek pominjali kao dobrog kralja Radoslava, jer im je davao mnoge povlastice, razumevao njihov položaj 'ostrvca' u moru srpskih zemalja, okruženog Venecijom, Normanima", kaže Mihić i dodaje: "Na osnovu takvih podataka razvija se stvaralačka, dramaturška mašta, ali sam vodio računa da nikad ja ne budem taj koji izmišlja novu istoriju. Samo na osnovu onoga što sam pročitao, pa čak i malih i šturih podataka, pravio sam scene koje su verovatno mogle i tako da se dogode. Ta takozvana licencia poetica, pesnička sloboda, ovde dolazi do punog izražaja, ali uvek su to Nemanjići."

Za Mihića je istorija nepresušni izvor za dramskog pisca, jer su svi Nemanjići proživeli strašne živote pune zbivanja, padova, pa i grehova.

"Milutin se, na primer, ženio pet puta, ali je taj isti Milutin bio najveći, ili kako su ljudi tog vremena zapisali, 'nezasiti graditelj crkava i manastira'. Podigao ih je 50, a istovremeno se ženio pet puta, jednom čak i kaluđericom, svastikom svoga brata Dragutina, zbog koje je ostavio ženu. Za njegove tri prve žene ostali su zapisi: odagnata, odagnata, odagnata. Trudio sam se da ima mnogo priča, mnogo ljubavi i humora, i da sve bude prožeto onim principom 'čaša žuči, čaša meda', svima poznatim", rekao je na kraju.

Jubilej u decembru

Ulazimo u studio – u nešto većoj prostoriji od "male Žiče", na raskošnom krevetu sedi vizantijski car Aleksije Anđel, sa krunom, Toma Kuruzović glavom i bradom. Nekako se "ubacujemo".

Rediteljski sto Marka Marinkovića, sa saradnicima, daje instrukcije za rasvetu. Za Vizantiju su rađene kulise, kroz prozor se vidi zelena boja noći sa zvezdama. Sve će to da bude digitalno "ispeglano", ton će biti "sinkovan", taj deo režije koji često sve pokvari, dok se nisu pojavili dizajneri zvuka.

Ćetković odlazi u ugao kraj kreveta.

Od ravnodušnog izraza, njegov pogled je odjednom ozbiljan, autoritativan, kraljevski, dok gleda u oko foto-aparata. Tako to ide. Tri škljoca. Pet sati na setu.

Zahvaljujem se Ćetkoviću na vremenu i trudu, pozdravljamo se i odlazimo prema gradu.

Gradske vlasti kažu da je 4D projekcija loze Nemanjića na fasadi zgrade Starog dvora "prava prilika da se podsetimo Nemanjića i počnemo kao društvo da komuniciramo s našim srednjim vekom, jer to do sada nismo radili". Priprema se konkurs za izradu spomenika Stefanu Nemanji. Serija bi morala da se emituje do kraja decembra, da bi se poštovao jubilej 800 godina od stvaranja prve srpske kraljevine.

"Sve je učinjeno: od reditelja, ekipe, televizije koja je dala sve što je mogla, a ostalo je u Božjim rukama", reči su Gordana Mihića.

I današnji Srbi i njihovi preci Nemanjići u Božjim su rukama. Jedva čekam decembar i sve se nadam da ova serija ne bude uteha za nešto što će učiniti da se osećamo loše.