Циклус филмова Андреја Тарковског

Филмови Иваново детињство (1962), Андреј Рубљов (1966), Соларис (1972), Огледалo (1974), Стаклер (1979) у циклусу посвећеном Андреју Тарковском, после Eјзенштајна најутицајнијем руском синеасти, указаће на његов визионарски приступ филмском времену и простору, као и посвећеност биоскопу као поезији. Иако је током каријере режирао осам филмова, сваки од њих је бескомпромисно дело у тематској намери и храброј форми.

Дуги, спори кадрови, осликавање промена у живописној природи, истицање људског лица у први план, руралне зграде и домови карактеристични су за филмове прослављеног синеасте. Иако је припадао високој руској интелигенцији, до времена када је снимио свој први играни филм Иваново детињство-лирску причу о доживљајима и сновима 12-годишњег дечака, обавештајца на Источном фронту током Другог светског рата (у Венецији награђеном Златним лавом за дебитантски филм), Тарковски је имао развијен снажан осећај за религију и православље.

Наредни филм ремек-дело седме уметности Андреј Рубљов, није се допадао тадашњој комунистичкој власти због отворене верске тематике, па је уместо 1966. године када је снимљен, филм приказан три године касније. Маестрално испричана епопеја прати, кроз неколико засебних епизода, живот сликара икона из 15. века и пролазећи светом црквеног сликарства, гледаоца води кроз пространства средњовековне Русије. Критика га је оценила као најснажнији историјски филм икада снимљен.

Годину 1971. Тарковски је креативно искористио, aдаптиравши научно-фантастични роман Станислава Лема Соларис. За једини филм заснован на љубавној причи, који је на Канском фестивалу добио специјалну награду жирија, изјавио је да му је најдражи у каријери. Иако се никада није директно мешао у политику, метафизичка преокупација у Рубљову, Огледалу, Сталкеру, проузроковала је нетрпељивост од стране Совјетских власти.

Фрустрацију режимом, Тарковски је описивао у дневницима, а све то најбоље поткрепљују чињенице да због бирократских, то јест политичких препрека није био продуктиван аутор.

У комплексном филму са највише аутобиографских елемената Огледало користио је фрагменте сећања на детињство, приповедајући о историји једне руске породице. Да је Тарковски словио за аутора који је физичко стављао у метафизичко, потврдио је научно-фантастични трилер Сталкер, заснован на мотивима романа Пикник поред пута у коме истражује тему вере и смисла живота, бави се социјалним реализмом и истрајношћу једноставних људи кроз све животне недаће.