Na sumerskim tablicama zapisana je sudbina bogatog i dobrog čoveka koji je, zbog svoga milosrđa, izgubio sve osim svoje vere, a oni koji su to zaboravili izgubili su svoje duše. Da li i mi, zaboravljajući naše dobročinitelje, gubimo duše?

Zašto je zaboravljen plemeniti semberski rodoljub knez Ivan Knežević (1760-1840), koji je, sa narodom Semberije, žrtvovao svoje imanje da bi otkupio od Kulin kapetana srpske robinje, čime je i sebi i narodu svoga kraja podigao zadužbinu duhovne prirode? Oni koji se dignu kada padnu više vrede od onih koji nikada nisu padali...

Osiromašeni knez Ivo predvodio je, u Bijeljinskoj nahiji, po nalogu Karađorđa, vojsku sastavljenu od semberskih hrišćana. Ceneći taj podvig, Karađorđe ga je zaposlio u šabačkom sudu. Umro je kao puki siromah, izdržavajući sebe i svoje uz pomoć „kljuseta i taljiga". Podsećanje na njegovu sudbinu i na potrebu nesebične pomoći narodu od strane njegovih vođa, najbolji je lek protiv kratkoće pamćenja srpskog naroda koji brzo zaboravlja ljude koji bi mu mogli biti uzori po svojoj ljudskosti...

 Autor prof dr Dragan Simeunović