Jovanku Broz srela sam u nekoliko navrata u želji da sa njom napravim televizijsku emisiju.
Njena spontanost i otvorenost me je iznenadila i obradovala, a njena iskrenost me je rastužila i ostavila u velikim neodoumicama. Ko se sve plašio njenih iskaza i njenih svedočenja?

Sećam se da mi je bilo u nekoliko navrata veoma neprijatno, jer kada me je posluživala čajem i kolačima bila je ona ta koja je to sve iznosila pred mene, a ja sam tada bila u situaciji da imam slike svih nas gde Jovanka stoji pored Tita i da nisam ni tada ni sada bila u situaciji da je drugačije zamišljam.
Svaki razgovor sa njom ostavljao mi je gorak ukus u ustima i terao me na razmišljanje o sredini u kojoj živim, o nepravdama koje se teško ispravljaju i o tome da u nekim slučajevima nema popravnog, ako je neko delo nekog povredilo ili ako je nečiji život uništen.

Jovanka Broz bila je nedodirljiva veliki niz godina. Prvi put su ljudi u Jugoslaviji čuli njen glas kada sam je intervjuisala samo na kratko za  Dnevnik Televizije Beograd. Tada se prvi put i čuo njen glas. Taj kratak susret sa njom 1975 godine kada je bila u poseti Sremskoj Kamenici obezbedio mi  je i kasnije posete.
Sećajući se tih poseta sada kada je Jovanka Broz u bolniici , kada se bori za život i kada se svi interesuju za njeno zdravlje i kada pokazuju emocije za jednu ženu koja je bila dugo godina vezana za vladara nase zemlje - a zbog toga na neki način kažnjena, navelo me je da emisiju ponovo prikažem i u ime svih zamolim za oproštaj za nepravdu koja joj je nanesena.