Јованку Броз срела сам у неколико наврата у жељи да са њом направим телевизијску емисију.
Њена спонтаност и отвореност ме је изненадила и обрадовала, а њена искреност ме је растужила и оставила у великим неодоумицама. Ко се све плашио њених исказа и њених сведочења?

Сећам се да ми је било у неколико наврата веома непријатно, јер када ме је послуживала чајем и колачима била је она та која је то све износила пред мене, а ја сам тада била у ситуацији да имам слике свих нас где Јованка стоји поред Тита и да нисам ни тада ни сада била у ситуацији да је другачије замишљам.
Сваки разговор са њом остављао ми је горак укус у устима и терао ме на размишљање о средини у којој живим, о неправдама које се тешко исправљају и о томе да у неким случајевима нема поправног, ако је неко дело неког повредило или ако је нечији живот уништен.

Јованка Броз била је недодирљива велики низ година. Први пут су људи у Југославији чули њен глас када сам је интервјуисала само на кратко за  Дневник Телевизије Београд. Тада се први пут и чуо њен глас. Тај кратак сусрет са њом 1975 године када је била у посети Сремској Каменици обезбедио ми  је и касније посете.
Сећајући се тих посета сада када је Јованка Броз у болниици , када се бори за живот и када се сви интересују за њено здравље и када показују емоције за једну жену која је била дуго година везана за владара насе земље - а због тога на неки начин кажњена, навело ме је да емисију поново прикажем и у име свих замолим за опроштај за неправду која јој је нанесена.