Čitanje pozorišta: Ružica Sokić

Za Ružicu Sokić su često govorili da je velika glumica bez velike uloge. Međutim, postoje glumci za jednokratnu upotrebu, za trenutak slave, i oni koji traju za sva vremena. Sokićeva pripada potonjima. Za nešto više od pola veka, odigrala je u pozorištu preko stotinu uloga, ostala upamćena po nekim od nezaboravnih televizijskih likova, mučila se i dokazivala na filmu koji joj nije preterano bio naklonjen, ali je za sva vremena sačuvao neke od njenih nezaboravnih uloga.

Kako sama kaže, publika ju je volela ili nije. Nije gradila lik velike glumice ili zvezde. Šta više, misli da je bila preterano pravdoljubiva i iskrena. Za nju je gluma đavolski posao, ali i mazohizam sreće.

Kako se dogodilo da je za dvadesetčetiri godine, za mandata dva upravnika, odigrala samo dve uloge u Ateljeu 212, zašto je Miru Trailović gurnula niz stepenice, a Bati Stojkoviću odalamila šamar, ko su bili njeni omiljeni partneri, zašto je izgubila ulogu u "Sutjesci", kako je Žika Pavlović ubedio da se obnaži u filmu "Kad budem mrtav i beo", šta joj je Tito rekao posle trijumfa "Žute" u Puli i zašto je na jednom gala ručku, pred Ričardom Bartonom i drugim inostranim i domaćim glumačkim zvezdama, Broz neumereno hvalio Dražu Mihailovića...

U ovoj epizodi serije Čitanje pozorišta, Ružica Sokić evocira uspomene i na "zlatno doba" Ateljea 212, na Zorana Radmilovića, Slobodana Aligrudića, Acu Popovića, govori o svojim usponima i padovima, borbi za svaku ulogu, o nezahvalnom, ali izazovnom, podjednako teškom i lepom glumačkom pozivu.

Autor i urednik: Slobodan Savić