Postojala bi, na primer, guma ili gajtan; jedan kraj bi bio zakačen za sidrište na Zemlji, a drugi kraj je sto hiljada kilometara u svemiru, i zbog rotacije Zemlje, gornji kraj je izbačen ka spolja, a donji kraj vuče gravitacija, pa tako ostaje na mestu. Ovo bi nalikovalo okretanju lopte oko glave, na kanapu.

Doktor Edvards nije prvi koji je došao na ideju o svemirskom liftu. Fizičari se tom idejom poigravaju već godinama.

Edvards veruje da bi svemirski lift omogućio jeftiniji i sigurniji način svemirskih putovanja, te bi mogao da se koristi za prebacivanje istraživača na druge planete.

Edvardsov lift bi se penjao na gajtanu napravljenom od minijaturnih cilindara - sićušnih skupina atoma ugljenika, mnogo čvršćih od čelika.

Gajtan bi bio zakačen za platformu na Ekvatoru. Bio bi širok oko metar i tanji od parčeta papira, ali bi podnosio opterećenje od 13 tona svemirskog tereta.

U ovom trenutku, ne postoji mogućnost da se proizvede karbonski cilindarski kabl. Za sada je ovo samo vizionarska pretpostavka, sa mnogo zanimljivih elemenata, ali ne više od toga.

Renomirani pisac naučne fantastike, Artur Klark, popularizovao je tu ideju sedamdesetih godina, ali Edvards tvrdi da ideja može da postane realnost.

Potrebno mu je verovatno još dve godine razvoja minijaturnih karbonskih cilindara da bi se dostigla potrebna snaga. Nakon toga, veruje on, rad na projektu može da počne. Edvards predviđa lansiranje delova kabla u svemir putem raketa.

"Penjač" - njegova verzija lifta - bio bi prikačen za kabl i upotrebljen da se kablu doda dužina dok se, postepeno, ne produži sve do Zemlje.

A onda će odlazak u svemir zavisiti samo od pritiska na dugme sa oznakom "gore".