Постојала би, на пример, гума или гајтан; један крај би био закачен за сидриште на Земљи, а други крај је сто хиљада километара у свемиру, и због ротације Земље, горњи крај је избачен ка споља, а доњи крај вуче гравитација, па тако остаје на месту. Ово би наликовало окретању лопте око главе, на канапу.

Доктор Едвардс није први који је дошао на идеју о свемирском лифту. Физичари се том идејом поигравају већ годинама.

Едвардс верује да би свемирски лифт омогућио јефтинији и сигурнији начин свемирских путовања, те би могао да се користи за пребацивање истраживача на друге планете.

Едвардсов лифт би се пењао на гајтану направљеном од минијатурних цилиндара - сићушних скупина атома угљеника, много чвршћих од челика.

Гајтан би био закачен за платформу на Екватору. Био би широк око метар и тањи од парчета папира, али би подносио оптерећење од 13 тона свемирског терета.

У овом тренутку, не постоји могућност да се произведе карбонски цилиндарски кабл. За сада је ово само визионарска претпоставка, са много занимљивих елемената, али не више од тога.

Реномирани писац научне фантастике, Артур Кларк, популаризовао је ту идеју седамдесетих година, али Едвардс тврди да идеја може да постане реалност.

Потребно му је вероватно још две године развоја минијатурних карбонских цилиндара да би се достигла потребна снага. Након тога, верује он, рад на пројекту може да почне. Едвардс предвиђа лансирање делова кабла у свемир путем ракета.

"Пењач" - његова верзија лифта - био би прикачен за кабл и употребљен да се каблу дода дужина док се, постепено, не продужи све до Земље.

А онда ће одлазак у свемир зависити само од притиска на дугме са ознаком "горе".