I posle 3 decenije...

Današnje generacije bi kazale:
„Brutalno!!!“

Izraz savremen, ali i potpuno adekvatan.
Jer u toj jednoj reči, upotrebljenoj da bi se iskazala fascinacija nečim, a da se ne „razblaži“ suvišnim – iščitava se mnogo toga.
Brutalno dobro, brutalno potresno, brutalno izmeštajuće, brutalno „kontrolisano derealizujuće“.
Vrhunski pozorišni režiser je onaj režiser koji nam, i bez namere, „izvede dokaz“ – da se suštastvena grandioznost realnosti ne mora, uvek i jedino, dočarati manifestnom grandioznošću u njenom prikazivanju.

Vrhunski pozorišni režiser je onaj režiser koji nas kroz krvavi boj provede, a da ni jednog trenutka u boju nismo bili; zahvaljujući kome vidimo svu žestinu borbe, doživimo svu strahotu raskomadanih tela, mozak nam rasparaju jauci i krikovi ranjenih - a da na sceni ni borbe, ni raskomadanih tela, ni krvi, ni ustiju koja ispuštaju krikove – ne bejaše.

Sa onoliko ljudi u postavci koliko je neophodno i upravo potrebno; sa scenografijom svedenom i, istovremeno, raskošnom u meri koja je jedina pristala onome što se htelo dočarati – uvučeni smo u sam vrtlog, sa jedne strane, rasapa ljudskosti, morala, čojstva i hrabrosti, a, sa druge, trijumfa istih tih moralnih univerzalija.

Bitka, u mnogo čemu i u dugom vremenskom periodu, jedna od odrednica buduće sudbine čitavog jednog naciona; koja je kroz vekove buduće od njenog događanja protekla mnogim krvotocima, i uvek pomalo promenila genetski zapis – magijom „režiserskog postupka“ – i bez svoje eksplicitne prisutnosti je, tada, posle ravno šest vekova, uletela, ponovo, pravo u srca, umove i krv gledalaca.
A zahvaljujući tehnici, desilo se to i danas, posle ravno šest vekova i tri decenije.

Ako ti – kad izađeš iz pozorišta, ali i iz same magije pozorišta, bila ona ostvarena i snimkom nekadašnje predstave – ne treba vremena da se vratiš u svakodnevlje – kao da u pozorištu nisi ni bio, kao da tom magijom nisi ni dotaknut...

A posle izlaska iz ove predstave, iz njene elektronske prezentacije, čak – potrebno je dobrano vremena za vraćenje svakodnevlju.

To, upravo to – publici podari vrhunski režiser.
I to, upravo to, ta sposobnost ili nesposobnost, da u tom segmentu vremena gledaoca prenese u druge prostore, druga vremena i druge živote – čini nepremostivu razliku između maestralnosti i osrednjosti pozorišnog režisera.

A ovom predstavom, pozorišni režiser Nebojša Bradić je već početkom svoje, kasnije izuzetno bogate i uspešne karijere, nagovestio tu svoju, samo retkima datu sposobnost – da nas odvede, dovede, uvede... u druga vremena, u druge svetove i živote; da nas uvuče u vrtloge van nas i izazove neke druge u nama.

I kad izađemo iz njene magičnosti – moramo da zastanemo, da uzmemo vazduh, da široko otvorimo oči i dobro pogledamo oko sebe... da bismo shvatili gde smo i šta je realnost; i da tek tada, polako, počnemo da se oslobađamo „kontrolisane derealizacije“.

Brutalno izmeštajuće – ali nužno.
I brutalno katarzično – a tim neophodnije.
I baš kao takvo – kvalitet bez kojeg je ne samo pozorišna umetnost nemoguća, već i svakoja duhovnost, a bez nje – i život sam.

Brutalni naklon, Nebojša Bradiću!