U serijalu od pet polusatnih nastavaka, Josif Brodski, početkom devedesetih, pred kamerom ruskog Kanala kulture, u društvu pesnika i prijatelja Jevgenija Rejna, hodajući ulicama i mostovima Venecije, na palubama njenih brodića, za stolovima njenih kafana, u programu pod nazivom "Josif Brodski: Povratak", govori o svom shvatanju poezije i samoga života.

Ispovest će tek 2010. biti pretočena u ovih pet epizoda koje ćemo sada gledati. Ove emisije su retko viđen primer stvaralačke iskrenosti i kao takve predstavljaju kulturološki i književni artefakt od neprolazne vrednosti. Ploveći prostorima svog pesničkog sveta sazdanog od niti koje su ispevali mnogi ruski pesnici koje Brodski neumorno citira, kao i prostorima svog sećanja, ne štedeći reči, ne štedeći sebe, ne štedeći davno uspostavljene kanone ("Puškin nije spas za sve u Rusiji") pesnik nas blagotvorno opominje prolaznosti sveta i neprolaznosti poezije.

U usputnom venecijanskom kafeu, naručujući grapu na mešavini engleskog i italijanskog, Brodski sa Rejnom recituje Jevgenija Baratinskog (1800-1844), pa se potom njih dvojica raspravljaju je li Baratinski - znao pravopis. "Otkud ti to da nije znao?" pitaće Brodski Rejna, a ovaj će mu citirati zapise žene koja je prepisivala stihove i morala da "dodaje zareze". Na to Brodski govori novu strofu i kaže: "Ko piše ovakve stihove taj zna pravopis".

Svoj rodni Lenjingrad, Josif Brodski u ovim emisijama zove svim imenima tog grada: Lenjingrad, Peterburg, Piter... Na pitanje autora emisije (Elena Jakovič i Aleksej Šišov) nedostaje li mu Peterburg, Brodski govori o tome kako je video nove fotose Lenjingrada - trolejbusi, tramvaji... sve sada izgleda drukčije, kaže on. "U mom rodnom gradu nisu sad samo drugi tramvaji, tamo su sad drugi ljudi. Tamo nisam ja".

Rejn podseća Brodskog Trećeg odeljenja gde mu je suđeno, Brodski kaže, govoreći o nekim vratima, "tu su izveli Dostojevskog", i Rejn dodaje kako je nedavno saznao da je KGB napravio tajno hiljadu snimaka sa tog suđenja. "Voleo bih da vidim te slike", kaže Brodski. "Imao sam više kose tada".

Lenjingrad, Moskva, Puškin, Baratinski, Stravinski koji počiva na venecijanskom groblju San Mikele, i Ezra Paund takođe na istom groblju, i Sergej Đagiljev takođe na istom groblju, i Venecija, stalno Venecija, sve nove i nove grape, mobilni telefon koji zazvoni usred pesme... "pa neka zvoni", kaže Brodski, "ionako je ovo sinema verite", stihovi Ane Ahmatove, stihovi samog Brodskog, naravno u njegovom neponovljivom izvođenju u liturgijskom tonu... daju ovom TV programu sasvim začudnu dimenziju nesvakidašnjeg i neponovljivog.

I kad na kraju treba da, ponajviše sebi, jer ovde kao da se sve vreme radilo o ispovedi koju činiš sam pred sobom i možda pred Bogom, objasni zašto se nije vratio u Rusiju, Brodski kaže: "To bi bilo kao povratak bivšoj ženi; bilo bi interesantno, ali ne bi imalo smisla. Mnogo je važnije što si je voleo, i kakva je ona bila, nego to u šta se ona pretvorila".

Ono gde se, posle smrti u Njujorku jeste vratio, bila je - Venecija. Emisije pred nama su njegov poslednji boravak tamo u kom je mogao da govori u kameru. Sada ostaju njegove pesme koje se neretko mogu čuti iz usta nekog zaljubljenika poezije dok ih govori na njegovom grobu, na lokaciji: San Mikele, Venecija.

Urednik: Bojan Bosiljčić