У серијалу од пет полусатних наставака, Јосиф Бродски, почетком деведесетих, пред камером руског Канала културе, у друштву песника и пријатеља Јевгенија Рејна, ходајући улицама и мостовима Венеције, на палубама њених бродића, за столовима њених кафана, у програму под називом "Јосиф Бродски: Повратак", говори о свом схватању поезије и самога живота.

Исповест ће тек 2010. бити преточена у ових пет епизода које ћемо сада гледати. Ове емисије су ретко виђен пример стваралачке искрености и као такве представљају културолошки и књижевни артефакт од непролазне вредности. Пловећи просторима свог песничког света сазданог од нити које су испевали многи руски песници које Бродски неуморно цитира, као и просторима свог сећања, не штедећи речи, не штедећи себе, не штедећи давно успостављене каноне ("Пушкин није спас за све у Русији") песник нас благотворно опомиње пролазности света и непролазности поезије.

У успутном венецијанском кафеу, наручујући грапу на мешавини енглеског и италијанског, Бродски са Рејном рецитује Јевгенија Баратинског (1800-1844), па се потом њих двојица расправљају је ли Баратински - знао правопис. "Откуд ти то да није знао?" питаће Бродски Рејна, а овај ће му цитирати записе жене која је преписивала стихове и морала да "додаје зарезе". На то Бродски говори нову строфу и каже: "Ко пише овакве стихове тај зна правопис".

Свој родни Лењинград, Јосиф Бродски у овим емисијама зове свим именима тог града: Лењинград, Петербург, Питер... На питање аутора емисије (Елена Јакович и Алексеј Шишов) недостаје ли му Петербург, Бродски говори о томе како је видео нове фотосе Лењинграда - тролејбуси, трамваји... све сада изгледа друкчије, каже он. "У мом родном граду нису сад само други трамваји, тамо су сад други људи. Тамо нисам ја".

Рејн подсећа Бродског Трећег одељења где му је суђено, Бродски каже, говорећи о неким вратима, "ту су извели Достојевског", и Рејн додаје како је недавно сазнао да је КГБ направио тајно хиљаду снимака са тог суђења. "Волео бих да видим те слике", каже Бродски. "Имао сам више косе тада".

Лењинград, Москва, Пушкин, Баратински, Стравински који почива на венецијанском гробљу Сан Микеле, и Езра Паунд такође на истом гробљу, и Сергеј Ђагиљев такође на истом гробљу, и Венеција, стално Венеција, све нове и нове грапе, мобилни телефон који зазвони усред песме... "па нека звони", каже Бродски, "ионако је ово синема верите", стихови Ане Ахматове, стихови самог Бродског, наравно у његовом непоновљивом извођењу у литургијском тону... дају овом ТВ програму сасвим зачудну димензију несвакидашњег и непоновљивог.

И кад на крају треба да, понајвише себи, јер овде као да се све време радило о исповеди коју чиниш сам пред собом и можда пред Богом, објасни зашто се није вратио у Русију, Бродски каже: "То би било као повратак бившој жени; било би интересантно, али не би имало смисла. Много је важније што си је волео, и каква је она била, него то у шта се она претворила".

Оно где се, после смрти у Њујорку јесте вратио, била је - Венеција. Емисије пред нама су његов последњи боравак тамо у ком је могао да говори у камеру. Сада остају његове песме које се неретко могу чути из уста неког заљубљеника поезије док их говори на његовом гробу, на локацији: Сан Микеле, Венеција.

Уредник: Бојан Босиљчић