Putujuća izložba antikviteta

Dvorac je na početku pripadao porodici Ficvilijams koja je u biznisu sa ugljem propala i dvorac morala da izda i da, nakon decenija i decenija opadanja, zdanje najzad, 1989, proda. Videćemo kome...

    Na neizbežnom travnjaku, po kiši i vetru koje Britanci podnose sa urođenim stoicizmom, ređaju se predmeti sa pričom iza sebe. Vidimo komodu u čijem jednom departmanu je sakriven - stari gramofon sa sve onom krivom iglom; radi se, naime, o muzičkom stubu prve generacije. Uređaj nema dugme za pojačavanje; zvuk se pojačava tako što - otvorite vrata komode!

    Vidimo i skulpturu bahantkinje, rad u kamenu, koju donosi njen vlasnik i pripoveda kako ju je ugledao u izlogu staretinarnice u svojoj ulici i - zaljubio se u kip. Kupio ga je za sto funti. Stručnjak otkriva da se radi o radu francuskog vajara, da je reč o respektabilnom umetniku, i da kamena glava vredi bar 3.000 funti. „Može da vredi i sto hiljada", kazaće vlasnik, „ostaje kod mene“.

    Bračni par koji je doneo fotografije prvog fudbalera Engleske koji je bio crne boje kože, i njegovu Bibliju, i ispričao priču o tom zaboravljenom junaku sportske arene, od stručnjaka će čuti reči divljenja i zahvalnosti što su doneli te predmete, kazaće da oni kao takvi nemaju bogzna kakvu cenu na tržištu, oko 500 funti, i dodaće: „Ali ne možete da stavite cenu na Bibliju“.

    Na kraju vidimo sadašnjeg vlasnika Ventvort Vudhausa: 87-godišnji Klifton Njubord pripoveda kako se zaljubio u ovo zdanje kad je došao da ga poseti po oglasu o prodaji (opet zaljubljivanje!) i da je morao da ga kupi, iako je hteo mnogo manje zdanje. Od 1989. ga polako renovira, i živi sa porodicom u njegovim do sada renoviranim delovima. Na pitanje začuđene voditeljke kako ga sve to ne mrzi u tim godinama, kaže: „Naprotiv; to mi daje snagu!“

    Putujuća izložba antikviteta bila je, dakle, u svojih 26 epizoda, dirljiv primer plemenitog odnosa prema sopstvenoj tradiciji, istoriji i vrednosti porodice: sve te priče o očevima, dedovima, pradedovima, čukundedovima, čukunčukundedovima... koji su po ovom svetu teglili teret tih komoda, klavira, slika, dnevnika, pisama, ordenja, i njihovi potomci koji su dočekali da pred kamerama ispričaju te nataložene priče bili su upečatljiv primer kako jedan Javni servis ispunjava svoju svrhu i programom vrhunskog kvaliteta i emotivnog naboja oplemenjuje svoje gledaoce. Čestitke kolegama sa BiBiSi-ja; primili smo lekciju.