Najstariji tipovi kožuha s područja Srbije bili su bele boje, jednostavnog kroja i bez ornamenata, jer su prvobitno služili samo za zaštitu od hladnoće. Bojeni kožusi počinju da se upotrebljavaju u drugoj polovini, a naročito krajem 19. veka. Za isti period karakteristično je bogato ukrašavanje čitave površine kožuha, posebno u Vojvodini, iz koje se, a nešto kasnije, taj modni trend proširio i južno od Save i Dunava.

Pravi majstori ćurčije umeli su da naprave ćurke ukrašene malim komadićima kože druge boje i oblika, pa i da se „poigravaju", stvarajući prava mala umetnička dela. Još koliko sredinom prošlog veka bilo je uobičajeno da se kod ćurčija, devojkama kupuju šareni strukirani kožusi sa cvetovima u koje su ubacivana ogledalca, da ih momci pogledaju i da im za oko zapadnu. Muškarci su tražili pantalone od kože, takozvane tozluke, ali i kožuhe i šubare. Danas će vam ćurak nacifrati samo ako pravog majstora nađete i dobro platite, nažalost malo ćete ćurčija naći u Srbiji. Na prste jedne ruke mogu se prebrojati. Svi beže od ćurčijskog zanata. Kažu, prljav je to i težak posao, a ćurčije na to odgovaraju, da nema većeg zadovoljstva nego kada se napravi nešto što će mušterija sa zadovoljstvom nositi godinama, pa i decenijama.

Autor i urednik: Milica Barjaktarević

Snimatelj: Nikola Novaković

Montažer: Svetlana Crnjanski