Bakarno posuđe i njegovo kalajisanje prvi put je u 3. veku pre naše ere pomenuo grčki filozof Theoprastos. Grci su za izradu bakarnog posuđa naučili od Persijanaca, a preko Grka, upotreba bakarnog posuđa se prošilila i po starom Rimu. Međutim, izrada i korišćenje bakarnog posuđa nisu se "udomili" u Evropi, u kojoj se kroz čitav srednji vek koristilo zemljano posuđe.

Izrada sudova i drugih predmeta od bakra predstavlja jedan od najstarijih zanata u Srbiji, i kažu postoji više od pet vekova, na našim prostorima, a sama reč kazan je turskog porekla.

Kazandžijski zanat je vrhunac dostigao krajem 19. i početkom 20. veka jer su njihovi proizvodi tada bili najviše korišćeni i cenjeni. Bakarno posuđe je bilo u širokoj upotrebi kako u gradskim, tako i u seoskim sredinama, gde se na otvorenom ognjištu moglo da priprema jelo u bakarnim sudovima zbog velike izdržljivosti.

Bakarno posuđe je pored praktične imalo i dekorativnu funkciju u bogatim gradskim kućama, a mnogi predmeti bili su bogato ukrašeni tehnikama graviranja i cezeliranja. Nekada su veliki kazandžijski centri kod nas bili Pirot, Niš i Prizren, a danas se kazandžije još mogu naći u Beogradu, Valjevu, Novom Sadu, Leskovcu, Kruševcu, Pirotu i Vranju.

Stručnjaci Etnografskog muzeja u katalogu "Stari zanati u Srbiji" napisali su 15 tekstova o 15 odabranih zanata za koje smatraju da imaju budućnost i da će biti traženi, među njima je i kazandžijski zanat. Zna se da nema domaćinske kuće bez dobre rakije, a dok je domaće rakije, biće i kazandžijskog zanata.

Autor i urednik: Milica Barjaktarevoć
Snimatelj: Božidar Loos
Montažer: Svetlana Crnjanski