Više od jednog veka reka Drina je bila najpoznatija splavarska reka. Tek izgradnjom drinskih hidroelektrana, pre nešto manje od pet decenija, splavari su morali zauvek da napuste ovu ćudljivu reku i da potraže druga zanimanja. Gotovo sto godina su suvereno vladali brzacima, a veštinom upravljanja splavovima i hrabrošću izazivali su divljenje. O njima se pričalo s poštovanjem, a te priče su prerastale u legende. "Za mene je Drina najmilija, a splav mi je kuća i avlija", s ushićenjem je jedan od starih splavara Bogdan Baštovanović pevao o splavarskom životu i ostavio svoja i sećanja svojih kolega u knjizi "Sto godina splavarenja na Drini".

Danas je malo onih koji mogu da posvedoče o tim vremenima prošlim. Prvi splavari su slabo poznavali Drinu, pa su se pre polaska na put opraštali od rodbine kao da polaze u rat. Svaki splavar je imao splavarsku knjižicu, koja je porodici garantovala da će u slučaju kakve nesreće dobiti splavarsku penziju. Od 1878. godine, Drina postaje granica između Srbije i Austro-Ugarske pa je svaki splavar morao imati pasoš i samo u slučaju neke nezgode mogao je svoj splav privezati za bosanski obalu Drine i nije se smeo udaljavato od obale više od 12 koraka, koliko je bio dugačak konopac za vezivanje, a čak nisu smeli ni da razgovaraju sa meštanma iz Bosne.

Drina je bila goropadna i strašna, divlja, s mnogo bukova i podvodnih stena. Posebna opasnost po splavare bile su vodenice na Drini i Savi. Samo 1931. godini od Bajine Bašte do Savske Rače bilo ih je 53.

Autor i urednik Milica Barjaktarević, snimatelj Božidar Los.