Више од једног века река Дрина је била најпознатија сплаварска река. Тек изградњом дринских хидроелектрана, пре нешто мање од пет деценија, сплавари су морали заувек да напусте ову ћудљиву реку и да потраже друга занимања. Готово сто година су суверено владали брзацима, а вештином управљања сплавовима и храброшћу изазивали су дивљење. О њима се причало с поштовањем, а те приче су прерастале у легенде. "За мене је Дрина најмилија, а сплав ми је кућа и авлија", с усхићењем је један од старих сплавара Богдан Баштовановић певао о сплаварском животу и оставио своја и сећања својих колега у књизи "Сто година сплаварења на Дрини".

Данас је мало оних који могу да посведоче о тим временима прошлим. Први сплавари су слабо познавали Дрину, па су се пре поласка на пут опраштали од родбине као да полазе у рат. Сваки сплавар је имао сплаварску књижицу, која је породици гарантовала да ће у случају какве несреће добити сплаварску пензију. Од 1878. године, Дрина постаје граница између Србије и Аустро-Угарске па је сваки сплавар морао имати пасош и само у случају неке незгоде могао је свој сплав привезати за босански обалу Дрине и није се смео удаљавато од обале више од 12 корака, колико је био дугачак конопац за везивање, а чак нису смели ни да разговарају са мештанма из Босне.

Дрина је била горопадна и страшна, дивља, с много букова и подводних стена. Посебна опасност по сплаваре биле су воденице на Дрини и Сави. Само 1931. години од Бајине Баште до Савске Раче било их је 53.

Аутор и уредник Милица Барјактаревић, сниматељ Божидар Лос.