Ova planina je simbol Irana, nekada pozornica antičkih junaka stare Persije, poput Džasmana, Rostima i Ferejduna. Ono što je Olimp za Grčku, Fudži za Japan, Kilimandžaro za celu Afriku, to je Damavand, najviši vulkan Azije, za Iran. Ovaj dokumentarni film sniman je sedam dana u Teheranu, na brdu Točal i Alborz planini. Inspiraciju za scenario autor je pronašao u poeziji Omera Hajama. Prema zoroastrijancima Damavand je dom Saheb-e-Dilana, što u prevodu znači gospodara persijskog srca.

Uspon na ovaj vrh traje punih pet dana. Na južnoj strani planine, što je bio i put naših alpinista, penjanje otežava jak severni vetar, zaleđena kamena lava kao i sumporna isparenja na visini od 5400 metara. I kada sve to prođete uz veliki napor, na vrhu je boravak ograničen na desetak minuta jer se već od podneva uspavani planinski džin u blizini Kaspijskog jezera ljuti i preti grmljavinom i snegom koji pada svako popodne.

Tarof na farsi jeziku je jednostavno kulturno ponašanje. Obilazak Teherana je za ljude koji nisu Iranci nešto sasvim posebno. Ovaj megapolis sa 13 miliona stanovnika meštani, na persijskom jeziku, nazivaju topla planinska padina. U momentu kada su planinari na Damavandu izmerili minus 14 u Teheranu je bilo 35 stepeni, na razdaljini od samo 79 kilometara.

I sam dolazak u ovaj zagonetni svet, pomalo zaboravljeno persijsko carstvo, veliko je bogatsvo. Na odlasku treba poneti malo šafrana, pregršt iranskih osmeha, grumen nebrušene lave sa Točala i pogled sa Damavanda, čiji je jedan od retkih "vlasnika" i autor ovog dokumentarnog filma.

Urednik: Ljuba Aleksić
Kamera, režija i scenario: Dragoslav Gogić
Montaža: Ivana Neckov Grubišić