prava i obaveze

Retko se u nekoj reportazi o "nacionalnim manjinama" cuje (kao u ovoj emisiji) "Ja drzim pasos Republike Srbije u rukama, ja sam Srbin iako sam Rom". Ogromno bravo za ovog sugradjana jer tako i treba. Sta sprecava gradjane Srbije od najmladjeg do najstarijeg i od prvog do poslednjeg sugradjana da ovu recenicu utuve u svojoj glavi kao imperativ od rodjenja pa do smrti? Ko i gde zeli da bude nejednako tretiran, ko dobrovoljno pristaje da bude diskriminisan? Niko. A niko bolje nego Srbi iz drugih delova one velike zemlje koji su proterani i jedva spasili goli zivot znaju kako je biti nejednako tretiran, cak i nepozeljan. Sad idemo na obaveze: na celom sveti vazi porodice sa velikim brojem dece ako nisu milioneri, mahom su siromasne, to je u Srbiji isto kao i svuda. Srbima nije drugacije. Ali: veliki broj romskih porodica sa jednim ili dva deteta nisu siromasne. To svi manje vise znaju. I skola: ko god da je ako je nepismen nije dobro, to vazi za svako ljudsko bice svuda, pa i u Srbiji. Ljudska bica se prihvataju ili ne, individualno, sa pozadinom porekla nema bas mnogo veze. Radnih mesta generalno u Srbiji ima malo, za svakog. Ali za svakog vazi:ako mi drzava pomaze da nadjem kucu i imanje, idem. Niko nema pravo da me prima ili ne prima. Na to mora da se insistira. A u Srbiji ima za sve mesta. Pozdrav.