Bio je to povod za podsećanje na te dane, ali i razgovor o svim situacijama u kojima se nalazio još na početku karijere kada je morao da objašnjava „šta je pisac hteo da kaže".

Radulović govori o prvom slučaju u Nišu i priči koja je odlukom suda iscepana iz već štampanog broja, o neznanju nekih koji su osudjivali „Golubnjaču" a mislili su da se zove „Labudnjača", o tome koliko je sve izgubilo kontrolu da su govorili da je njegova drama uzrok rascepa Jugoslavije,a sve to vreme on je želeo samo da ta halabuka prodje.

Radulović se prisećao i ambicije da bude seoski učitelj ne znajući kuda će ga život odvesti. Danas za sebe kaže da je penzioner koji piše i koji je nedavno u Rimu izborio najveću životnu bitku zahvaljujući anonimnom donatoru koga zamišlja na sebi svojstven način, onako kako samo to jedan pisac može.