Мој узбекистански сан

Била је то права драматична завршница, исто толико драматичног, животног тока самог филма, који се пред гледаоцима појавио након много мука.
Уз Депардјеа, у улози љубопитивог човека који се напутовао, наразговарао, окрепио много пута у животу и сада крстари светом, главни учесници су заправо узбекистански градови Кива, Самарканд и Бухара, али и дивљи и сурови предели ове простране земље.
Депардјеов глас и умеће успостављају тон ове поетичне пустоловине.
Према тврдњи редитеља Арноа Фрилеја, оригинална идеја подразумевала је сарадњу са узбекистанским редитељем Алијем Камреаевим. Али од првог дана Депардје и редитељ нису се сложили, чак ни око жанра којим ће говорити о Узбекистану.
Камраев је тежио ка играном филму, а целокупна продукција је желела да се ради документарац. Главна је идеја била да се све сними у стилу француског новог таласа, aли Депардје није хтео да филм одише атмосфером ишчезлом пре 40 година.
Због тога је Фрилеј, уједно и продуцент, простор оставио спонтаности и причи о путовању једног познатог и чувеног глумца. Готово на трагу руских класика.
Тако почиње игра у којој један велики глумац у поодмаклим годинама, познат по фриволности и ослобођености од свакодневних стега, посећује мале, узбуђене заједнице које га дочекују уз фанфаре и фолклор и промишља себе, свој позив, једну необичну традицију и чудесна пространства на свом великом завршном путовању.

Као Санчо Панса он не преза да буде дрзак или самосвојан, али истовремено и као Дон Кихот, он путује и рецитује, заводећи нас у свакој од ових улога.

 

Реприза , 12. фебруар у 05:06 и 13:06