Портрети: Густав Крклец

Готово шест деценија плодног уметничког рада, почевши од 1919. када је издао прву збирку песама под називом „Лирика" па до смрти 1977, Густав Крклец је био активно укључен у културна дешавања на југословенским и на европским просторима. О томе говоре његова сећања, која песник представља и у овој емисији: сећања на прашке дане проведене на студијама и у кафани "Град", када је једном седећи у друштву чувеног Карла Чапека поред њих прошао извесни писац обучен у црно и са полуцилиндром на глави. Објаснио је затим Чапек: „ Видиш овог момка, добар је то писац, само је штета што пише на немачком."... Био је то Франц Кафка. Уследиће потом и две деценије београдских кружока и подршка Станислава Винарева, који ће Крклецу остати занавек у топлом сећању. Скадарлија и Ујевић ништа мање неће заузети места у песниковом флешбеку.

Ту су и неизбежна сећања на ратне дане и бежаније. Затим, повратак у мир неопходан за писање и рад у културним редакцијама; путовање у Русију на јубилеј Шолохова од кога касније добија и поклон - гиздави козачки врч. Пре свега, споменимо повратак детињству и деци кроз дечју књижевност и баснословље.

„Твоја поезија изумире." Нећемо прећутати ни ту изјаву неког младог човека упућену већ тад времешном Крклецу који му ведро одговара да је то добро јер то значи да је та поезија била жива, и додаје: "Ко је ко био, то ће се рећи онда када га више не буде", сигурно подстакнут давнашњим подстреком великог Ћопића приликом посете Десанкиној Бранковини: „Гурајмо, Густаве, док нас не зауставе!"

У ђердану серијала „Портрети", златни обол припада сасвим заслужено и Густаву Крклецу, а са тим и препорука гледаоцима да не пропусте ретку прилику да погледају и ово телевизијско сведочанство о уметности и друштвеним приликама једног времена који сваким даном све више припада историји а све мање живом сећању.

Сценарио и режија: Нада Ристић

Производња: ТВ Београд, 1975.

реприза, 6. септембар у  04:30 и 12:30