Великани-Исидора Секулић (1877-1958)

Доживела је 1900. тешку трагедију: у априлу јој је умро отац а у јулу брат. Обојица су сахрањени на земунском православном гробљу. Исидора је, над њиховим гробом, проводила сате и дане и ма где боравила или путовала, сваки Ускрс проводила је на гробљу. Ту је упознала и спријатељила се са гробаром Николом. Причао јој је историје и судбине земунских породица и личности које су ту почивале. Помно је све бележила у "црну свеску" коју је увек носила са собом на гробље и коју је, нажалост спалила пред смрт. Најзанимљивије приче старог гробара уобличила је у делу "Хроника паланачког гробља".

 Много је путовала. Боравила је у Француској, Немачкој, Скандинавији, Енглеској, Русији, Африци, Малој Азији. У Мароко је путовала угљарским бродом, онако, пише у једном писму, "како путују сиромашни људи као што сам ја. Према новцу имам однос какав Англо-Американци имају према несрећној, мени тако драгој Француској. У нужди да, ван нужде, не треба ми. Досад ниједан већи хонорар нисам узела".

Постала је прва жена академик у Србији. У есеју „Балкан-белешке једног балканофила" бележи: „Ако се народи на Балкану осете Балкан, осете целина, имаће да броје дивне бројке и прошлости и садашњости. Велике су бројке сељака, шума, вода, њива; велике су бројке борби за слободу; и безбројне бројке ваљаности. Јер је Балкан земља сељака, а у сељаку је, наводимо и Аростотела, највише ваљаности, која је, не ваљаност грађанина, него ваљаност опште човечна".

 Пред крај живота, дала је и последњи интервју: „Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам срећна. Помирила сам се с тим. Васионска срећа опредељује људе. Ако нисте вољени узалуд настојите да вас воле"...

Уредник и сценариста серије је Момир Карановић

Редитељ Иван Поповић