Читање позоришта: Ружица Сокић

За Ружицу Сокић су често говорили да је велика глумица без велике улоге. Међутим, постоје глумци за једнократну употребу, за тренутак славе, и они који трају за сва времена. Сокићева припада потоњима. За нешто више од пола века, одиграла је у позоришту преко стотину улога, остала упамћена по неким од незаборавних телевизијских ликова, мучила се и доказивала на филму који јој није претерано био наклоњен, али је за сва времена сачувао неке од њених незаборавних улога.

Како сама каже, публика ју је волела или није. Није градила лик велике глумице или звезде. Шта више, мисли да је била претерано правдољубива и искрена. За њу је глума ђаволски посао, али и мазохизам среће.

Како се догодило да је за двадесетчетири године, за мандата два управника, одиграла само две улоге у Атељеу 212, зашто је Миру Траиловић гурнула низ степенице, а Бати Стојковићу одаламила шамар, ко су били њени омиљени партнери, зашто је изгубила улогу у "Сутјесци", како је Жика Павловић убедио да се обнажи у филму "Кад будем мртав и бео", шта јој је Тито рекао после тријумфа "Жуте" у Пули и зашто је на једном гала ручку, пред Ричардом Бартоном и другим иностраним и домаћим глумачким звездама, Броз неумерено хвалио Дражу Михаиловића...

У овој епизоди серије Читање позоришта, Ружица Сокић евоцира успомене и на "златно доба" Атељеа 212, на Зорана Радмиловића, Слободана Алигрудића, Ацу Поповића, говори о својим успонима и падовима, борби за сваку улогу, о незахвалном, али изазовном, подједнако тешком и лепом глумачком позиву.

Аутор и уредник: Слободан Савић