У овој монодрами, у извршној интерпретацији глумца Мирсада Туке, један човек, пишчев пријатељ, се опрашта од Босне, и слика тај прелепи свет који прождире мржња. Мржња је основни и доминантан значењски мотив овог дела, и то мржња као феномен, која јунака тера од Босне, земље у којој је рођен, а да притом надраста мржњу везану за један географско-историјски амбијент, и јавља се заправо као константа људске егзистенције. Јер, бежећи од "босанске" мржње, пишчев пријатељ ће много касније завршити као жртва неке сасвим "друге" бесмислене мржње, којих је наш свет пун.

(Критика из времена првог емитовања: "...Овај драмски монолог о три сарајевске богомоље и четири религије које наоко складно егзистирају на малом простору, а у ствари свака за себе искуцава неко своје време, на себе је преузео... тежак задатак да са посебном уметничком деликатношћу досегне трагичне поноре ове Андрићеве сентенце и избегне политичке плићаке..." (Милутин Мишић, 1995, "ТВ Новости").

Текст Иво Андрић, глуми Мирсад Тука, режија Славенко Салетовић, уредник Јелица Зупанц, уредник и драматург Мирјана Лазић.