Траг у простору: Вода, земља и камен

Иако извори минералне воде нису пресушили, а мермера и глине још има у изобиљу, Аранђеловчани данас кажу да ни град, ни некада надалеко чувена Буковичка Бања више нису ни бледа слика онога што су некада били.

Негде пред крај двадесетог века цела се прича, такорећи урушила. Када су врата "Старог здања" и "Извора" затворена, замро је и туризам у Аранђеловцу и Буковичкој Бањи.

Хотел Извор је после шест година реконструкције отворен крајем 2010. године и попут прве ласте најавило неке другачије и боље дане Аранђеловца.

У потрази за сликама и причама некадашњег Аранђеловца свратили смо и до апотеке коју је основао тада Шапчанин Коста Јовановић пре 125 година, али и до Врбичких брда где ничу нови виногради. Кажу, пре више од стопедесет година, падине Венчица, Врбичких и Орашачких брда биле су прекривене виноградима.

Према првом попису који је забележен давне 1859. године Врбица је имала осамдесетчетири хектара под виновом лозом. Педесетак година касније оснива се и славна Венчча виноградарска задруга, јединствена на Балкану, која је између два светска рата производила чак и пенушава вина. Било је то блиставо време виноградара и винара, а онда је дошло време пропадања и виногради око Аранђеловца су искрчани.

Добро вино са Венчица, падина Букуље и винограда Врбичких пало је у заборав. Тек 2003. године почињу опет да ничу нови чокоти а са њима и Винарија Врбица.

Година 2011. је и година у којој се обележава 200 година постојања Буковичке бање. У Аранђеловцу верују да долазе бољи дани, да ће се Аранђеловац опет врати на мапу најпознатијих туристичих места Србије.

Аутор и уредник: Милица Барјактаревић.