Кина и њених милион уметника

Филм Жан-Мишела Кареа отвара шпица која врло очигледно сведочи о импресионираности Запада кинеским бумом, и својеврсном осећају тог Запада да се нешто веома драматично и претеће догађа. (Шпица заправо као да је изашла из радионице аутора америчке серије "Саут Парк" у којој један од јунака, десетогодишњи дечак Ерик Картмен, пошто је одгледао на телевизији отварање Олимпијаде у Пекингу 2008, више не може да спава у страху од кинеске експанзије. Ствар је дотерана до пароксизма, Саут Парк је цртаћ са оштрим пародијским елементима, али то је - то).

Учесници ове емисије, кинески уметници свих уметничких опредељења, сталожено говоре у камеру француског редитеља о свим искушењима кроз која су прошли и још пролазе борећи се за своју уметност, и за право да се њоме баве, у систему суровог државно-партијског капитализма који је Кину, без обзира на цену изражену кроз ефекат стаклене баште и кроз остале пратеће еколошке ефекте, довео у позицију у којој се она сад налази: светског економског и дипломатског џина.

Под тешком сенком Тјенанмена која и данас покрива све кинеске видике, уметници те огромне земље боре се и данас за ваздух који ваља дисати (овде се не мисли на елементарни ваздух који дишемо као људска бића и који се у Кини данас види само се кроз њега све мање види; мисли се на онај уметнички ваздух који уметниковим стваралачким плућима даје снагу за стварање). У деведесетима су, говори један од учесника емисије, сви они за власт били "хулигани". "Они" у овој реченици су - уметници.

Кинески уметници су се изборили за свој ваздух. Данас, на листи од 100 најпродаванијих уметника света, Кинеза има - 47. Кинеска уметност је, дакле, ту и више се не може не приметити. Време је за упознавање са новом естетиком која води свет у 21. век. Без обзира шта би на све рекли ренесансни мајстори који су висили по скелама осликавајући таванице и зидове ватиканских капела - ми смо сад овде где смо. А Кинези су свуд око нас.

Уредник страног програма из културе и аутор циклуса: Бојан Босиљчић