Париски кабареи: Спуштена завеса

Лева обала Сене (Rive gauche) на којој беху смештени сви ови објекти ноћног живота, била је пола века епицентар живота и музике који се нигде не могу поновити нити имитирати. Жак Брел, Жорж Брасанс, Жилијет Греко, Шарл Азнавур, Едит Пјаф... нема краја колекцији музичких имена која су из тих малених задимљених простора (свуда се пушило без забране) изашла у свет велике музике и грамофонских плоча које се продају у милионским тиражима.

Париски кабареи којих више нема, сви позатварани, важна су етапа нашег колективног пута у неизвесну будућност глобализације, и темељан репер за који се ми, што још сматрамо да не мора свако јело на свету да има исти укус, можемо ухватити када говоримо о посебности чија вредност не пролази.

Ма колико, дакле, можда више волели блазиране песме савремених хитмејкера чији звук нема никакве разлике од певача до певача, ви не можете порећи вредност шансоњерског музичког склада који, кроз глас интерпретатора, кроз поруку његове индивидуалне изведбе, кроз меланхолију која веје из стихова који говоре о љубави и тузи, установљава једну велику музичку истину.

У емисији чија је шпица ремек дело телевизијског стваралаштва, о том прохујалом времену говоре Жилијет Греко, Шарл Азнавур, глумац Жан Рошфор и други шансоњерски бардови чија имена мање значе нашој публици али чија су сећања на та времена драгоцена и дирљива.

Емисија наравно обилује архивским снимцима са којих сазнајемо толико о духу једног времена које са ове дистанце, из доба унифициране музике и обесмишљеног ноћног живота, делује као поглед у чаробни свет у ком је живот имао укус, боју и мирис слободе.

Уредник страног програма из културе и аутор циклуса: Бојан Босиљчић