Трезор

Поводом 25 година од смрти Радивоја Лоле Ђукића, једног од утемељивача Телевизије Београд

Радивоје Лола Ђукић, позоришни, филмски и ТВ редитељ, комедиограф (Смедерево, 3. април 1923 - Београд, 7. септембар 1995)

Ђукић је студирао сликарство на Ликовној академији и филмску режију на Високој филмској школи у Београду. Оснивач је Хумористичког позоришта (данас Позориште на Теразијама), а у Телевизији Београд је од њеног оснивања 1956. Прво као члан програмске групе за припрему и увођење телевизије у Србији, затим делује као помоћник директора за продукцију, главни и одговорни уредник културно-уметничког програма (до 1963), сценариста и редитељ. Највећи део своје активности на Телевизији Београд посвећује хумору и сатири. Режирао је више играних филмова: Језеро, Балада о свирепом, Нема малих богова, Срећа у торби, На место, Грађанине Покорни, Златна праћка, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге. Поред овога снимао је документарне, наставне и лутка-филмове, писао песме и позоришне комаде за децу. Писац је многобројних комедија: Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Човек са четири ноге, Морам да убијем Петра, Усрећитељ, Једна љубав и пет покојника, Крадем, крадеш, краду, мјузикл Уби или пољуби и монокомедију Глупи Август - мемоари једног кловна. Као комедиограф Ђукић је један од најигранијих домаћих аутора шездесетих и седамдесетих година на југословенским театарским сценама. Ипак, највећи део свога комедиографског стваралаштва посветио је телевизијском медију. Аутор је око 200 серијских хумористичких емисија и ТВ комедија и сатира које је најчешће сам режирао: Сервисна станица, 1959, 1960; На тајном каналу, 1961, 1962; Музеј воштаних фигура, 1963; Огледало грађанина Покорног, 1964; Лицем у наличје, 1965; Црни снег, 1966; Лјуди и папагаји, 1967; Спавајте мирно, 1968; Сачулатац, 1968; Десет заповести, 1970; Ћу-ћеш-ће, и др. Аутор је неколико књига: Склеротични мемоари (1987) Овца на булевару Октобарске револуције (1989) и Будале једу маглу (1995). Његови интервјуи, политичка реаговања и текстови о пријатељима сакупљени су и штампани у књизи Човек правих леђа у земљи грбавих (1998). Литерарна заоставштина Лоле Ђукића налази се у легату Централне народне библиотеке Републике Црне Горе "Ђурђе Црнојевић" на Цетињу.

Добри дух позоришта - Гост данашњег "Трезора" је Светозар Рапајић, позоришни редитељ и професор на ФДУ, данас професор емеритус при Универзитету уметности у Београду. Проф. Рапајић овог пута говори о историји Позоришта на Теразијама, о његовом првом уметничком директору Радивоју Лоли Ђукићу, о новим жанровима које је Ђукић утемељио баш на тој сцени, о његовим режијама као и његовом одласку из позоришта после трогодишњег рада. Шира публика "Трезора" упознаће кроз ову причу и део позоришне биографије Лоле Ђукића, пионира наше телевизије. Емисији претходи део из серије за децу Кад сам био мали, у којем Лола говори о свом првом искуству из раног детињства, шта је неправда, а шта правда, а познато је колико је Лола увек "истеривао" правду шта год да је радио.

- Учесник: проф. Светозар Рапајић, саговорник Бојана Андрић
- Сниматељ Горан Прокић, асистент Милорад Шево, сниматељ звука Дејан Пековић, расветљивач Миодраг Врховац, сарадник сниматељ Милена Марковић, организатор Гордана Грдановић, уредник истраживач Весна Игњатовић, графичка обрада Снежана Врањковић, монтажер Лјубомир Плављанић, аутор Бојана Андрић
- Снимано 27.08.2015, премијерно емитовано 07.09.2015; Редакција за историографију, уредник Добривоје Илић

Феномен Лола Ђукић - "... Тај високи бледи човек, лепог дугуљастог лица и мало укочен у ставу, најбржи, најпрофесионалнији режисер нашег малог екрана није заслужио да га наша јавна реч засипа презиром и анимозитетом. Пре му је ваљало помоћи да окружен пажњом и признањем покуша да своје заиста ретке способности и ефикасност подупре врснијом литературом. У бесомучној трци у којој ради, а претпостављам да то чини помало и из пркоса и на 'чик' - можда и не може све то скупа да другачије изгледа. А ако се заустави, предахне и сталожи, можда то више неће бити овај исти Радивоје Лола Ђукић. Брз и површан, али незаменљив. Не знам. У сваком случају, он је један од феномена наших дана." Овако се завршава текст Борислава Михајловића Михиза о Лоли Ђукићу објављен на три ступца у "Политици" 5. априла 1964. под насловом "Један човек забавља целу земљу". Текст о феномену комедиографа, писца и редитеља Ђукића и његових хумористичких и сатиричних серија је писан као одбрана на честе и оштре нападе званичне критике на садржаје и скривена и нескривена значења Лолиних серија. За приказивање у "Трезору", текст у целини чита драмска уметница Радмила Ђуричин, која је и истовремено и сведок тог времена, Лолиног неуморног рада и сталне глумачке екипе чији је члан и она била 1970. годнине у серији Десет заповести.

- Учествују: драмска уметница Радмила Ђуричин, саговорник Бојана Андрић
- Сниматељ Александар Беатовић, сниматељ звука Никола Младеновић, расветљивач Небојша Милосављевић, организатор Гордана Ггрдановић, уредник истраживач Маријана Цветковић, графичка обрада Милена Марковић, монтажер Марија Аранђеловић, аутор Бојана Андрић
- Снимано 03.09.2020, премијерно емитовање, Редакција за историографију

Кавијар, Спавајте мирно (одломак) Као добар пример и илустрација Михизовог текста, приказаћемо део из серије Спавајте мирно, емитована 1968/69. Као и увек на почетку приказивања нове серије Лола се директно обраћа публици и даје неколико уводних "упутстава за гледање". Формиран је Суд добрих људи из комшилука који решава проблеме људи из тог краја. Суђење је јавно, а порота је публика која се после емитовања писмима јавља са својим мишљењем... У овој епизоди суди се комшији Срећку (Миодраг Петровић Чкаља) који краде у самопослузи, јер је незапослен и не може да прехрани породицу... Ова епизода је интерно оцењена од ЦК као покушај контрареволуције, јер до тада се у Ју­гос­ла­ви­ји није јавно говорило да незапосленост уопште постоји, а у овој емисији изнети су и тајни ста­тис­тички подаци о незапослености, одласку радника из земље... С друге стране за историју електронског медија, телевизија је шездесетих прошлог века, велику пажњу посвећивала свом гледалишту, па је честа програмска појава била оно што данас зовемо интерактивна телевизија...