субота, 05. сеп 2020, 07:30

Моја лепа Србија: Од Ремизијане до Белe Паланкe, други део

Када се кањон Нишаве, у Сићевачкој клисури, мало сагне и припреми за излазак у белопаланачку котлину, настављајући свој пут на исток у сведенијој географској форми, из измаглице котлине израња Бела Паланка.

Белина у њеном топониму потиче можда од сјаја девојачког лица и вероватно од простосрдачности и отворености овдашњих људи који ће вам широм отворити врата својих домова и својих душа и пре него што сазнају ко сте и одакле сте.

Ово паланка, носе достојанствено, јер у својој маленкости паланке чувају богато историјско наслеђе и славу Ремизијане, једне од кључних станица на путу од запада ка истоку и од оријента на запад.

Својом богатом историјом се диче, али не узносе јер су двадесет први век дочекали као мала, лепа варошица на југоистоку Србије која тек треба да се избори за место и улогу која јој припада.

На том простору је клицу хришћанства посејао и гајио Свети Никита Ремизијански, подвижник и духовник, писац и просветитељ, филозоф и композитор, епископ древне Ремизијане, данашње Беле Паланке.

Уредник: Владимир Новаковић
Аутор текста: Драган Стојановић
Новинар: Александра Богдановић
Сниматељи: Павле Танасијевић, Иван Степановић
Монтажа: Немања Радић