Моја лепа Србија: Жагубица, трећи део

Тамо ће вам намигнути плаветно горско око које се људима и створењима божјим привиђа као врело Млаве. Тамо ће вас Млава повести у моћне воде господара Дунава што се ваљају ка истоку. Тамо ће вас Осаничка река, у сну макар, пошкропити златом. И стићи ће вас ћутња, као што је и Млаву стигла, због погибије српскога књаза. И видећете на планинским обронцима, можда и златно руно неке од оваца што се у Осаничкој реци, бар три пута водом полила.

Село Осаница живи и снује снов,е у свој својој различитости, на излазу из живописне клисуре златоносне Осаничке реке. Није познато како је добило име. Да ли по осама које непогрешиво намиришу златоносни нектар и мед или можда по томе што и будно сања своју прошлост, па би могло бити и Осањица.

То влашко село чува јединствен споменик у свету, споменик пастирској фрули, дудуку, или како овдашњи власи кажу, бушену. Дудук је био музичка разбибрига, уметнички предах од свакодневног ходања за стоком, крик усамљеног пастира, позив на дружење и љубав. У неким тренуцима и дојава и сигнал, средство комуникације.

Село Осаница чува традицију, културу, језик, музику овога краја, негујући и наслеђе свих оних који су, макар накратко, живели на овим просторима.

Уредник: Владимир Новаковић
Аутор текста: Драган Стојановић
Сниматељи: Павле Танасијевић, Жељко Јовановић
Монтажа: Јакша Бакочевић