Нови српски умови, 6. епизода

Разликују се од осталих небеских објеката по томе што имају велику масу у односу на простор који заузимају што узрокује девијације простор-времена, а при том имају такву густину и особину материје које не можемо да опишемо физиком коју знамо тзв. физиком сингуларитета.
Какве све црне рупе постоје, на који начин се оне проучавају, на којим великим међународним пројектима учествују наши астрономи померајући границе досадашњих сазнања о црним рупама - само су нека од питања на која одговара нова епизода "Нових српских умова".

Разматрања о томе шта би се десило када би постојало веома масивно тело датирају још од 18. века. Користећи Њутнову теорију гравитације, Џон Мичел и Пијер Лаплас, разматрају случај такозване тамне звезде, тј. звезде која би имала толику велику масу да је светлост не би могла напустити.

Општа теорија релативности, Алберта Ајнштајна из 1915, предвиђа постојање масивних објеката који би закривили време простор, тако да ни светлост не би могла да их напусти. Исте те године Карл Шварцшилд изводи једначине у метрици око супермасивног објекта, дефинишући радијус, који представља хоризонт догађа, односно оно растојање од центра црне рупе који представља границу одакле још увек фотони могу да напусте околину црне рупе. Једначине које описују метрику око ротирајуће црне рупе извео је Рој Кер 1963. године, а термин црна рупа уводи Џон Вилер 1968. године.

Савремена истраживања црних рупа су диверсификована, усмерена су на различите врсте црних рупа од оних са малом масом до супермасивних црних рупа које се налазе у центрима великих гакасија. На који начин су наши научници са Природно-математичког факултета и Астрономске опсерваторије у Београду укључени у најновија светска истраживања у овој узбудљивој астрономској области - сазнаћете у оквиру серијала "Нови српки умови".