Старо српско писано наслеђе: Тајне Беле цркве Каранске

Свестранији приступ истраживању српских старина Средњег века па и оних из каснијег периода истиче у први план познавање јединства креативног чина, духовних стемљења и географског простора на коме су се смењивали историјски догађаји.

Посматрајући у том духу Белу цркву Каранску задужбину жупана Петра Брајана саграђену за време, тада краља Душана, можемо да промишљамо о узвишеним осећањима средњовековних Срба када су посматрали велелепне цркве својих владара. У томе, су српске велможе, пошто су им то услови дозвољавали, нашле подстицај за стварање сопствених задужбина остварујући лични однос према два царства - небеском и земаљском.

Као што је познато, у свести средњовековног човека цео живот је припрема за будуће "постојање" јер је обећана вредност била далеко изнад материјалног "земаљског трајања".

У Србији Душановог времена културне комуникације између севера и југа државе биле су знатно живље и садржајније но што се то некада сматрало - нови култови и обичаји, богословски и идеолошки назори и актуелна уметничка схватања. Управо зато преиспитивање судова о живопису Беле цркве Каранске, као прилично добро очуване споменичке целине, добија нарочит значај за проучавање уметности у северозападним деловима Душанове државе, пре свега оне властеоске.

У жижи духовних и друштвених збивања који су следили након распада српске државе под Турцима, у време када је подизање велелпних цркава посвећених ктитора било незамисливо, касније током периода обнове Пећке патријаршије када је црква била главни носилац идентитета српског народа, у историјском тренутку осам деценија пре Велике сеобе, на овом месту у Белој цркви Каранској почетком 17. века настаје један рукопис који је повезао посвећеног православног писара и оријенталног илуминатора. Реч је, дакле, о Каранском четворојеванђељу које се данас чува у манастиру Никоље у Овчарско-кабларској клисури.
Прва и досад најобухватнија монографија о Белој цркви Каранској, произашла из пера научника Милана Кашанина, објављена 1928. године. Од тада сликарство Благовештенске цркве у Карану добија место у свим озбиљнијим прегледима српске средњовековне уметности доспевајући повремено у саму жижу интересовања научне јавности. Свакако, треба имати у виду плејаду српских научника који су велики допринос истраживању српског Средњег века - Војислав Ј. Ђурић, Светозар Радојчић, Дејан Медаковић, Сима Ћирковић, Гордана Бабић, Иван М. Ђорђевић и други.

У емисији "Тајна Беле цркве Каранске" у оквиру серије "Старо српско писано наслеђе" говоре историчари уметности: проф др Драган Војводић, Драгиша Милосављевић, Катарина Доганџић-Мићуновић и Живојин Андрејић.

Уредник серије: Ивана Ковачевић
Сценарио: Драган М.Ћирјанић и Ивана Ковачевић
Редитељ: Драган М.Ћирјанић