Трезор: Румунија, децембар 1989

У соби међународне размене, у Таковској 10, заједно су, као некад, провели једно послеподне песник Адам Пуслојић, новинарка Снежана Родић и сниматељ Љубомир Секулић, који су децембра 1989. били у самом центру збивања, у Будимпешти, у згради Телевизије.

- Учесници: књижевник Адам Пуслојић, новинар Снежана Родић, сниматељ-репортер Љубомир Секулић, саговорник Бојана Андрић

- Сниматељ Ђуро Ивановић, асистент Милан Ресавац, сниматељ звука Мирослав Гојковић, микроман Гордан Јовић, расветљивач Милош Миловановић, сарадници Милена Јекић, Јован Бачкуља, организатор Гордана Грдановић, уредник истраживач Весна Игњатовић, графичка обрада Никола Рафајловић, монтажер Нада Додиг Зилџић, аутор Бојана Андрић

- Снимано 06.11.2009, премијерно емитовано у "Трезору" 29.12.2009, репризирано 11.12.2014, 11. и 23. децембра 2014, 11. априла 2017; Редакција за историографију.

Из текста Богдана Тирнанића "Телевизијски пуч": "Да ли се окончање једне од најстрашнијих диктатура које је модерни свет упознао - пад "династије Чаушеску" - може означити "телевизијским пучем"? На први поглед, таква је констатација крајње неодмерена зна ли се да је велики румунски газда одавно ограничио трајање телевизијског програма на један сат дневно. Но, колико је била страхотна његова тиранија види се баш по томе како је румунски преврат извршен на најкласичнији могући начин - заузимањем радија и телевизије. Свет је одавно заборавио на то пучистичко правило. Делом због технолошког напретка, који свакоме омогућава да без већих напора има "своју" телевизију, но још више, из разлога што само постојање телевизије при минимуму демократских пропозиција врши ону улогу која је некада припадала пучистима... Али, телевизија је медиј спонтаности. Оно што се у Букурешту пред телевизијским камерама догађало ангажовало је против Чаушескуа и људе који једва да су и чули за њега. То је разлог што се снага телевизије, испољена у овом случају, најбоље могла осетити километрима западније од румунског главног града, у Београду, где су се, у петак, познаници на улицама, уместо за здравље, питали: - Јел' га ухватише, а?... Зато је и фактор југословенске заинтересованости за румунску судбину био последица вишечасовног директног телевизијског преноса из Букурешта, који је, подједнако, био условљен нашом (једва једном!) измењеном политиком према режиму Чаушескуа, и свим природним факторима који у овом делу земље омогућавају несметани пријем румунског телевизијског програма. Тако је Чаушеску пао два пута у року од само неколико часова: први пут у Букурешту, када је освојен телевизијски студио, други пут у Београду, одакле је свет примио телевизијску слику великог преврата. Најбољу потврду овим претпоставкама пружио би сам Николае Чаушеску да је, у незнању, покушао спасавање голе коже препливавањем Дунава, које је, због њега, постало румунски национални спорт број један. На овој обали провео би се још горе него што му следује на оној. Ако би и стигао да се зачуди над привидно безразложним бесом, ваљда би схватио да му је, после потцењивања сопственог народа, највећа грешка то да никад није читао Маклуана! ("Политика", 24.12.1989).

Лекције из умирања - филм Адама Пуслојића о Румунској револуцији против диктатуре Чаушескуа. У филму је коришћен тонски запис првог сата Румунске револуције који је начинио глумац Јон Карамитру.

- Сценаристи Адам Пуслојић, Татјана Ленард; сниматељи Љубомир Секулић, Александар Ћетковић, Вељко Ђуровић, Тефик Зујовић; обрада звука Синиша Димитров, монтажер Андрија Димитријевић, редитељ Зоран Б. Петровић

- Произведено 1989/90, Редакција информативног програма.

Уреднице: Бојана Андрић, Милена Јекић Шотра