Румунију многи памте по временима када су њихови житељи долазили код нас као радна снага, да су живели много горе од нас тада и да смо у Темишвар и румунска села одлазили како бисмо куповали јефтине орахе.

У Темишвару никада нисам била, а сада сам отишла са колегом Ремусом Аврамескуом, који је био први новинар у свету који је у време револуције у Темишвару као дописник Телевизије Београд послао у свет снимке тог историјског догађаја.

Са њим сам прошетала Темишваром као сведоком једног времена, а камера његовог сина Александра бележила је његова сећања на те историјске тренутке ове суседне земље.

Срела сам се за замеником градоначелника Темишвара. То је Дан Диацону, са којим сам разговарала о променама које су се догађале последњих година и како је Темишвар израстао у леп европски град и о томе шта је Румунија добила уласком у Европску унију.

Ретке су посете наших људи Темишвару. Чешће одлазе ка западу, често занемарујући невероватно лепе градове држава које нас окружују.

Оно што сам приметила је невероватна чистоћа - град блиста - нема папирића на земљи. Људи се понашају лепо и као да су задржали манире неког далеког мирнијег времена. Вратићу се у Темишвар.