Заборављени умови Србије

У оквиру серије Заборављени умови Србије приказиване су биографије људи различитих професија и разноликих делања у сада већ прошлим друштвеним приликама. Историчари су некако живећи и сами у доба историје, заузимали посебно место у односу на тумачења судбине српског народа. Нова епизода ове серије бави се Станојем Станојевићем једним од најистакнутијих историчара свога доба, писцем значајних књига из те области, иза кога је остало више од 600 чланака и вишетомних научних радова.

Станоје Станојевић се после гимназије одлучује на студије историје у Бечу. Већ у то доба, утицај Илариона Руварца тада већ веома цењеног и признатог историка, омогућила је Станојевићу увид у значај проучавања старих животописа као важних извора за средњевековну историју. Његови студентски радови били су једни од озбиљнијих на бечком Филозофском факултету, и ценили су га не само његови ментори, већ је његов углед порастао, у толикој мери, да је већ тада „стао у први ред наших историка" како су за њега тада говорили.
Станојевић је докторирао са тезом из српске средњевековне историје и показао да је у потпуности овладао методологијом научног рада, а да пред њим стоји плодан и успешан академски живот. Касније, византолошке студије у Петрограду, омогућиле су Станојевићу потпуније и дубље разумевање целокупног нашег политичког и духовног стварања као нације, што ће му у потоњим радовима бити велики ослонац. Из Петрограда, он и његов колега Јован Радонић одлазе за Москву где прикупљају значајну грађу о односима Србије и Русије. Након једногодишњег боравка у Русији, одлазе у Цариград где су радили као предавачи у српској гимназији и у руском Археолошком Институту. Стигавши и до Минхена, код тада чувеног византолога, проф. Карла Крумбахера Станојевић успева да употпуни своје знање. Поред тога што је радио и као доцент српске историје у Великој Школи кроз читав свој педагошки ангажман, који отпочиње од тог тренутка и са прекидима траје до краја његовог живота, залагао се и за реформисање дотадашњег образовног програма. Када је 1905. године Велика Школа прерасла у Универзитет, Станојевић је именован за ванредног професора при истој катедри, 1919. године, а потом је изабран за редовног професора Београдског универзитета, и за редовног члана Српске краљевске академије

За време Балканских ратова био је у штабу дунавске дивизије првог позива и пратио је војску при њеним операцијама. После слома Србије прелази у Италију, у Рим, где је извесно време радио у Ватиканској библиотеци. По жељи српске владе, одлази за Петроград, маја 1916. год. Ту је, као изабрани професор држао предавања на Универзитету и слао извештаје о стању у Русији. Након почетка руске револуције вратио се на запад, у Лондон и Париз где је држао предавања у лондонској Академији и на Сорбони. У Паризу је остао и након завршетка рата као члан југословенске делегације за преговоре о миру.
Станојевић је окупио радни тим од 200  научника и уметника из најразличитијих области у раду на енциклопедији. Његова Народна Енциклопедија, и данас актуелна, у четири тома, прво је такво дело у нашем народу. Он је такође, организовао је Историјско Друштво у Новом Саду и од 1928. године постао директор Историјског гласника. У исто време, постао је и председник Југословенског историјског друштва и директор Југословенског историјског часописа. Био је председник Југословенско-немачког друштва у Београду све до смрти. Као научник и професор, Станојевић се у својим студијама трудио да не само боље и потпуније објасни нашу прошлост, већ и да та открића постави у глобални контекст. Нарочито је подвлачио утицај Византије на нашу средњевековну културу и државни живот. У овој чињеници лежи његов лични допринос у развоју наше историографије.

Станојевићева најзначајнија дела јесу Византија и Срби, Историја Српског народа, штампана 1908. године уочи анексије Босне и Херцеговине. Пре првог светског рата 1912. год. Станојевић је у часопису Глас почео да објављује Студије о српској дипломатици, које су завршене тек годину дана пре његове смрти. Једно од његових тестаментарних дела било је састављање и уређење прве Народне енциклопедије српско-хрватско-словеначке; дело које је у значајној мери ушло у Енциклопедију Лексикографског завода, као и у чувену Просветину Енциклопедију. Пред крај живота припремао је велику Историју српскога народа у девет томова, дело које би представљало круну његовог четрдесетогодишњег научног рада. На жалост, није стигао да је доврши. О актуелним и начелним питањима из савременог живота писао је често у дневној штампи, а нарочито у београдској Политици, чији је био један од оснивача. Станоје Станојевић био је систематичан и вредан радник који је много пажње посветио изворима, нашој дипломатици и критици историјских извора. Прихвативши критички метод Илариона Руварца, Станојевић је својим радовима допринео победи самог критичког правца у српској историографији и тиме у значајној мери допринео развоју научне обраде наше историје. Човек, који је читав свој живот посветио изучавању и просвећењу сопственог народа којег је искрено волео и веровао у њега.

Станоје Станојевић, професор Београдског универзитета, предавач и сарадник многих европских универзитета, редовни члан Српске краљевске академије, дописни члан Румунске академије наука у Букурешту, Чешке академије у Прагу и Немачке академије у Минхену, умро је 1937. год у бечком санаторијуму „Лев", услед постоперативне компликације. На опелу, које је обављено на Новом гробљу у присуству изасланика Његовог Величанства Краља, чланова Академије, професора Универзитета, студената и многих поштовалаца, чинодејствовао је викарни епископ Викентије Проданов, будући патријарх Српске православне цркве. За живота веома значајна фигура српске науке, после смрти, као и све личности из серије, сурово заборављен. Да ли је нека друга историја, која је на специфичан начин дошла после њега, заправо допринела јавном раскрштању са славном прошлошћу, остаје, ако ништа друго, а оно бар, да се размишља.

Станоја Станојевића игра Иван Јагодић а у осталим улогама појављују се и Миле Станковић, Александар Ђурица, Андреј Шепетковски, Љиљана Драгутиновић, Калина Ковачевић, Миодраг Крстовић, Милена Васић-Ражнатовић, Александар Дунић, Урош Здјелар...
Сценариста је Љубинка Стојановић.

Екипа која је заслужна што ова серија јесте запажена и успешна, многобројна је, па издвајамо само неке од чланова, као што су: костимограф: Сузана Глигоријевић; сценограф: Мирослава Андрејевић; монтажер: Ненад Џодић; дизајнери звука: Велибор Хајдуковић и Небојша Зорић; музички уредник: Јелена Влаховић; директор фотографије: Зоран Синђелић. редитељ и косценариста: Петар Станојловић.