уторак, 15. мар 2016, 21:48
Џимијева дворана
Архетипски филм Кена Лоуча: хуман, страствен, пун емпатије и животне радости. То је својеврсни тематски наставак његовог филма "Ветар који њише јечам" (2006), за који је добио Златну палму, а бави се сличним темама индивидуалних слобода, угњетавања од стране институција и снаге колектива, уз додатак нежног романтизма који оплемењује филм, али не умањује тежину приче.
Насловни лик, ирски комуниста и активиста Џејмс Гралтон био је први Ирац депортован из сопствене земље. Десет година након грађанског рата, Џејмс, односно Џими се враћа кући након изгнанства у Њујорку. На наговор локалне омладине отвара дворану - омладински центар бесплатан за све.
У центру се одржавају журке, часови уметности, дискусије о књижевности, читања поезије и политичке дебате. Дворана извлачи оно најбоље из локалне заједнице пружајући људима забаву и образовање у времену велике незапослености.
Проблем је у томе што је Џимијева дворана трн у оку представницима католичке цркве који се плаше да он подрива њихов утицај и ауторитет. Смета им његова левичарска политика, то што је био у Америци одакле је донео џез, то што мисли својом главом и учи друге да раде исто...
Критичари су овај филм назвали једним од највеселијих и најоптимистичнијих филмова у Лоучовој филмографији.
У главним улогама: Бери Ворд, Франсис Меги, Аилин Хенри...
Режија: Кен Лоуч
коментари