понедељак, 24. авг 2015, 20:30
Век сећања и заборава: Страдања по Милутину
Споменици су одувек били начин уобличавања сећања, маркери времена, сепаратори простора, одблесци политичких идеја, учитељи морала и највиших врлина, уметничке форме којима је требало зауставити сегмент историје и победити пролазност.
Почеци споменичке културе код нас везују се за 19. век и буђење идеје националне и државне обнове. Да ли зато што пре тога није било институција које су могле да иницирају подизање споменика или због тога што није било идеја које су споменик заслуживале, нити слободе да се реализују, тек "технике" колективног меморисања до тада су биле везиване за цркве, манастире и гробља.
Појава првих споменика најавила је нове методе колективног меморисања, који су сећање измештали са гробља и гробова на споменике, чиме је оно умногоме престајало да буде сећање на смрт, а постајало подсећање на идеју, односно дело које је учињено за добробит нације.
Истина ни добробит нације није код нас стална категорија, па смо и према споменицима, кроз време, имали различит однос и различито их вредновали, а ако вам се учини пред Спомеником српским ратницима од 1912-1918. године, у центру Краљева, да имате ефекат већ виђеног, сасвим сте у праву. Идентичан споменик, са нешто другачијим постаментом сте већ видели у Београду.
Аутор и уредник: Милица Барјактаревић
Сниматељ: Томислав Ивановић
Монтажер: Мирјана Митровић
коментари