Ваљево постаје град- болница, место у коме хара пегави тифус, у коме црквена звона непрекидно звоне најављујући смрт. Од новембра 1914. па до пролећа 1915. године Ваљево је град смрти. Малобројни српски санитет, што је до тада незабележено, равноправно лечи рањенике и болеснике обе војске- српске и аустро-угарске.

У лечењу рањеника и сузбијању епидемије пегавца учествују и добровољци, посебно лекари и болничарке, из Шкотске, Русије, Француске, САД, Холандије... наравно, ту се и српски лекари и болничарке, од којих многе, попут познате сликарке Надежде Петровић и саме бивају жртве пошасти.

Страдање обе војске, српског народа и херојска епопеја здравствених радника из Србије, али и из многих европских земаља и САД, као и Ваљеваца чији је град тада био највећа болница и стратиште у свету, тема су дугометражног документарно-играног филма "Ваљевска болница 1914- 1915".

Ваљевска болница је место умирања, међународне солидарности, хуманости, витештва... Дојучерашњи непријатељи заједнички пате, деле парче хлеба, завој, лек и заједно чекају спасење или смрт.

О данима страдања и уметности говоре: др Александар Недок, проф. др Драган Микић, начелник Одељења Клинике за инфективне и тропске болести ВМА, проф. др Миле Игњатовић, хирург, др Јелица Новаковић Лопушина, професор Филолошког факултета у Београду, Alan Cumming из BBC...

Улога сликарке и добровољне болничарке Надежде Петровић поверена је Нели Михајловић, а Тамари Тијанић лик енглеске болничарке Флоре Сендс.

Аутор филма је Слободан Раковић, а продуцент ВТВ Ваљево.