уторак, 16. дец 2014, 20:33
Други век: Срђан Карановић - Умеће једноставности
Од наших студената који су крајем шездесетих година завршавали Прашку филмску академију први је под светлима филмске фестивалске позорнице био Срђан Карановић и већ дебитатнтским целовечерњим остварењем, "Друштвена игра", описао свој поглед на филмску уметност која ће му приуштити сву лепоту одсањаних снова али и сав пакао потребе да се до краја буде најбољи што се може.
Од првих филмских записа па до последњег играног филма "Беса" Карановић пуних пет деценија живи филм у непрестаном преиспитивању да ли је ипак, могао бити бољи, и изненађивању да је ипак бољи него што се сам себи чини. Публика и фестивали, недвосмислено кажу да је на врху. Тамо мора бити онај који је урадио "Грлом у јагоде", открио Ратка Танкосића, Мирјану Карановић, Марту Келер, Иву Крајнц... Онај који је идеално усклађивао савршенство глумачке професије са сировом аутентичношчу натуршчика. Онај који је још од првог филма свесно антиципирао ово што живимо сви: данас и овде, заједно с њим.
У "Друштвеној игри" патолошку потребу да се живи туђи живот. У филму-серији "Грлом у јагоде" покушава да се пошто-по то живи сопствени живот, а у наставку "Јагоде у грлу" дефинитивну пропаст те идеје.
Од "Петријиног венца" направио је најбољи филмски портрет Србије међу шљивама и рудницима, а од "Мириса пољског цвећа" - саркастични аутопортрет уметника и уметности у аутизму самоуправног социјализма чији ће будући слом горко исмејати у "Нешто између".
"За сада без доброг наслова" је мета филм о Косову који данас стоји боље него икад, као што би "Беса" можда више дејствовала пре свега овога што нам се десило. Ипак, "Сјај у очима" чији би поднаслов могао бити и - живети са мртвима, показује да од судбине не могу утећи, барем они који се надају животу. А таквих је највише.
Увек - само сценариста и редитељ, понекад и као глумац, Срђан Карановић је у последње време на блоговском удару оних који не трпе оно што не осећају и не разумеју: стилску елеганцију и привидну једноставност којом рукују само највештији. Само такви су способни да најсложенију и најтрагичнију причу пласирају лако, под кожу а даље незаустављиво и у душу. Карановићеви играни филмови, само их је девет, истрпели су све пробе времена и данас их гледамо искуснији за другачији живот и бројнија поређења. Он се не осврће уназад, али пет деценија каријере итекако носи на својим плећима.
Уредник и аутор емисије је Небојша Поповић
коментари