Војно издаваштво и штампарство у Великом рату

Штампарство и издаваштво су, без сумње, увек биле важне делатности у функционисању сваке војске. У току борбених дејстава добијале су још већи значај, а кад је у питању одбрамбени рат, онда су војне штампарије незаобилазне у стратегији одбране.

Војно издаваштво и штампарство у Краљевини Србији делило је дословно судбину Српске војске и народа све време Великог одбрамбеног рата, од 1914. до 1918. године.

Иако недовољно истражена, зна се да је ова област одиграла значајну улогу током Првог светског рата.

Зато је уз подршку Управе за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране Србије и уз помоћ Војног архива Србије, Војне штампарије, Војног музеја и других културних институција реализована ова емисија која је истражила и гледаоцима у пола сата представила значај и деловање војног штампарства током херојске четворогодишње епопеје Српске војске и народа.

Када је 14. јула по старом календару почео Први светски рат, будући да се знало да ће престоница, која је у првој ватреној зони, бити бомбардована, приступило се хитној евакуацији. Дубоко у унутрашњости спроводе се две концентрације, једна војна и друга политичка. Према одлуци Генералштаба Крагујевац постаје седиште Врховне команде, а по одлуци Владе Ниш постаје престоница земље.

По наређењу генерала Степе Степановића мале приватне штампарије, које су биле лако расклопиве и поново склопиве, стављају се у службу војске и одбране отаџбине.

Тако, рецимо, власник мале београдске штампарије "Млада Србија", Владимир Анђелковић преноси своју штампарију у Ваљево. Исто тако штампарске радионице у Крагујевцу, Чачку Нишу и другим градовима раде у оквиру Штампарије Врховне команде.

Све исправне штампарске машине биле су потребне, као и штампарски радници, који су углавном били мобилисани и по трупама.

А ваљало је свакодневно штампати неопходан војни материјал, разне брошуре за војнике, лекарска упутства за сузбијање болести, разна наређења и упуте.

Такође, готово без прекида је штампан "Ратни дневник", званично гласило Врховне команде, а под уредништвом Ратног прес бироа.

Услед жестине рата Српска војска се повлачи, са њом и мноштво народа, а мале штампарије се, где се то стигло, расклапају и селе ка југу.

Снажна непријатељска офанзива утиче да од 18. октобра 1915. године званично престаје и рад штампарске радионице Врховне команде.

Шестог новембра у Ниш су ушле бугарске окупационе снаге, а за Српску војску и многе избегле почиње пут голготе преко Албаније.

Многи заувек остају на овом путу. Ипак, организовано се крећу према југу и пристижу крајем године на обалу. Изнурени, изгладнели, умиру и од хране. Уз велике недаће пребацују се на острво Крф.

На овом грчком острву Српска војска се опоравља, реорганизује и већ почетком 1916. године иницира се набавка једне штампарске машине у Италији са одговарајућим словима и материјалом.

И данас задивљује и изазива дубоко поштовање висока свест војног и државног руководства о насушној потреби да се поново покрене штампарство и издаваштво.

Тако, тамо далеко, на грчком острву, српско војно штампарство и издаваштво наставља свој живот.

Потреба за штампањем војног материјала је све већа. Такође, ваљало је, као у огледалу историје, забележити све, ради будућих поколења која ће према томе судити о херојским животима својих предака и учити о својој прошлости и свом идентитету.

Али, све време оскудева се у исправним штампарским машинама, хартији.

Зато фасцинира податак да је у 1817. години у штампарији Врховне команде у Солуну одштампано 365 бројева "Ратног Дневника".

Све до потпуног ослобођења војно штампарство и издаваштво пратило је судбину Српске војске, учествовало у свим њеним биткама, победама, изгнанству, и најзад се са својом војском враћа у ослобођену отаџбину.

Посебно је занимљива и прича о штампарској машини направљеној у Торину око 1900. године.

Уз животопис о овој невеликој машини иде генерацијама, за сад још непотврђена, прича да је била део штампарске радионице на Крфу која је радила за потребе Српске војске, а потом у Солуну. У штампарским круговима је зато и данас зову "Солунка".

Аутор емисије Милица Бајић Ђого, монтажа Љубомир Плављанић, режија Лела Јанић, сниматељи Милан Станић, Петар Вујанић, Милан Илкић.