ТВ фељтон: Ин мемориам, Светлана Велмар-Јанковић

Светлана Велмар-Јанковић била је једна од највећих српских књижевница, која је својим писањем обележила последњих двадесет пет година. Али, и више од тога, ова уметница остаће упамћена као значајни уредник Просвете (оснивач библиотеке "Баштина", са Елијем Финцијем коуредник часописа "Књижевност"), активиста за слободу говора и укупну демократизацију Србије. На свој ненаметљив, али препознатљиво ауторитаран начин учествовала је у јавном, књижевном и чак политичком животу Србије. Нема готово ни једног српског књижевника који од ње није добио реч похвале, потпоре, или уверавања да са својим литерарним радом треба да настави.

Светлана Велмар-Јанковић рођена је 1. фебруара 1933. у Београду. Као ћерка Владимира Велмар-Јанковића, проживела је тежак живот пун неизвесности и искушења, о чему је нешто написала у својој књизи "Прозраци". После рата похађала је Четврту београдску гимназију. Француску книжевност студирала је на Београдском универзитету. Прво занимање пронашла је у "Дечјој штампи", да би јавности постала знана потом као уредник едиција за нова дела домаћих писаца у "Просвети". Као писац у књижевност улази књигом "Ожиљак" још 1956, али стварну познатост постиже тек романом "Лагум" (1991). До последњих дана остала је миљеница српске, али и француске читалачке публике. У ТВ фељтону Александара Гаталице, Светлана Велмар-Јанковић говори о времену пре него што је написала "Лагум", о томе како је писала ову, данас већ класичну књигу, као и годинама славе које су уследиле након тога.