Sećanja i pamćenja

Kamena Gora je poseban svet u kome su nekada živeli naši preci, a mi danas po nekad svratimo, tek da se otvori kuća. Kad prođem pored spomenika i Osnovne škole, setim se da je u tu školu išla moja majka, moji ujaci i tetke. Mala škola, skrivena u šipražju, ali, zgrada još uvek upotrebljiva. Na spomeniku kod škole, stoje napisana imena onih poginulih za otadžbinu. Stric moje majke, Nata Karamatijević, kažu, bila je student na Sorboni. Zaklali je četnici, tu, kod spomenika. Ko, zašto, kako, niko ne zna tačno. Različite se priče pričaju... Njena porodica, sve ljudi od imena, otac Jevstatije Karamatijević, sveštenik, da li i arhimandrit manastira Mileševo ili, nešto slično u crkvenoj hijerarhiji; njen brat, slikar Pivo Karamtijević, njena druga poginula sestra, njena treća sestra, profesor, majka glumice Branke Petrić. I tako, sve tone u zaborav. Nečiji davni ideali, nečije herojstvo, gubitak mladosti, gubitak života, prerana smrt... Koga to danas zanima???!! Zar o tome nešto mogu znati porasle na Ibarskoj magistrali ili na kulturi koju su im slične podarile.
Zar niko ne može od tih mesta napraviti mala svetilišta? Da se tu bar po nekad dođe, obiđe i pokloni?