Мене је лако затворити али ме је тешко пустити

Била је ово прилика да се они о којима се обично не говори у позитивном контексту нађу у за њих нетипичној ситуацији. Али се испоставило да баш и није тако. Било је невероватно и доживљај видети колико су они уствари заинтересовани за књиге које су стигле. Десило се и нешто што се обично и не дешава, библотека је била пуна читача, пар месеци после добијања нових књига.

За мене као аутора била је ово и прилика да им дам могућност да промишљају о себи, свом животу, уопште доживљају свега што им се дешава. А они желе да им се дешава и ову нашу посету доживели су управо тако. На нама је да их чујемо. Само се поставља питање хоће ли се пробити до нас од шуме прописа којима штитимо "њихова права", која се по инерцији стављају испред њихових стварних проблема и потреба. Другим речима дошли смо дотле да смо успоставили мантру од људских права, прописа, политичке коректности...као да смо заборавили да сви прописи постоје само зарад људи и њихових потреба у систему и да прописи губе смисао оног момента кад постану сврха самима себи. А основно право ових недозрелих људи јесте да их доживљавамо пре свега, као људска бића са свим слабостима и потребама. Шта они о томе мисле?

Уредник и аутор емисије Оливера Панчић, камеру потписује Милан Станић а монтажу Марко Драгојевић.