100 година од рођења Вукашина Вулета Јевтића

Волећи човек - једанаеста емисија серије Док је света и века. Вукашин Вуле Јевтић један је од првих радио певача који су изводили народну песму и сачували од заборава непроцењиво благо наше музичке баштине. Широку популарност стекао је код љубитеља народне музике због емотивне интерпретације и боемске душе. Рођен је 7. јануара 1913. године у селу Росица код Крушевца. Музикалност и љубав према песми одвели су га у Београд 1930. године где је био чест гост београдских кафана у којима је било популарно "асталско певање". У једној кафани запевао је пред Властимиром Павловића Царевца који га је и посаветовао да оде на аудицију у Радио Београд. У Другом светском рату био је заробљеник аустријских и немачких логора, па и тамо је певао затвореницима, не би ли и њима и себи олакшао логорске муке.

После ослобођења долази у Радио Београд и поред професије радио певача обавља  задатак музичког сарадника све до 1955. године. Заједно са Ђорђем Караклајићем био је помоћник шефа Одсека народне музике Миодрага Васиљевића. На питање једног новинара како се тада бирала песма за програм, Вукашин је одговорио: "Не као данас. Онда се једна иста песма није смела поновити неколико дана. Све су то биле живе емисије и радио певачи су, заједно са оркестром, певали односно свирали директно из студија. Прегледавали смо пажљиво текст сваке песме, пробали по неколико пута и тек онда пуштали емисију у програм. Свако певање увек је било премијера. Данас је лако наметнути слушаоцима и лошу песму, кад се она емитује неколико пута дневно, преко многобројних радио станица." Познанство са Царевцем допринело је да и сам сакупља, а касније и компонује песме које су у духу народног стваралаштва, па су његове песме "Још литар један", "Чај горо, лане моје", "Многе ли сам пјесме пјево" и друге постале у народу толико прихваћене да многи мисле да су изворне.

Његов специфичан, а природан начин певања Царевац је назвао "вулизам", а врсни музичари из тог времена говорили су да је његова интерпретација школа за сваког певача народне музике. Први је носилац Естрадне награде Југославије, коју су касније добијали само врхунски певачи. Последњи наступ имао је 26. марта 1981. године гостујући на маратонском сусрету Предрага Гојковића Цунета и Миодрага Богдановића. Његов глас, који је публику широм света остављао без даха, утихнуо је 10. августа 1981. године у Рибарској Бањи, месту надомак родног села Росица. У данашњој емисији о Вулету говори његов рођак, колеге се сећају заједничких путовања и концерата, а песме које се могу чути су: "Још литар један", "Лептирићи мали", "Београде мили", "Чај горо", "Емина", "Ој, ливадо", "Наџњева се момче и девојче", "Од данас те драга више љубит нећу", "Једрен граде", "Ашик оста на те очи" и друге.

** Учесници: рођак Момчило Селић, певачи Нада Јовановић, Исмет Крцић

** Сценариста Сандра Милошевић, сниматељ Васко Васовић, асистент Бојан Даниловић, сниматељ звука Миљан Ђукић, микроман Гордан Јовић, расветљивач Зоран Ђорђевић, сарадник-сниматељ Милена Јекић, организатор Гордана Грдановић, монтажери Ана Бранковић Васић, Бранислава Теодосић; уредник Бојана Андрић

** Снимано 10.01.2013, премијерно емитовање 07.02.2013,  Редакција за историографију