Трезор

Међустудијска размена - Међустудијска је размена била је уобичајна појава од почетка 1958. када се Југословенска радио телевизија припремала за почетак програма, размена је била у стручним кадровима, капацитетима, емисијама, искуствима - и трајала је до пред крај осамдесетих. Сада је та појава права реткост, скоро би се могло рећи да и не постоји. Победио је новац и профит и ушао у све људско, цивилизацијско, стваралачко. Зато се на сваки гест чисте размене, којој је једина сврха опште добро и лично задовољство, мора посебно указивати. Старија Редакција за историографију ТВБ дели искуства сваке врсте млађој Редакцији за историографију ТВ ЦГ. На видику је већ и заједнички пројекат, за сада у почетној истраживачкој фази. У међувремену се, ево, обавља прва размена емисија. Уредница Снежана Ракоњац донела је поклон-емисију из архиве када је долазила 21. новембра прошле године на Свески дан телевизије, а уредница Бојана Андрић шаље најсвежије ревитализовану поклон-емисију из архиве. А  трезорска ће публика видети обе емисије у два дана.

На вест да се после 23 године репризира његова емисија о Милану Пешићу (1924 - 2009), аутор Перо Радовић написао нам је: "Када сам као дугогодишњи аутор и уредник у Телевизији Сарајево, осамдесетих година постављен на мјесто менаџера Телевизије Титогад, а затим се убрзо вратио свом послу у Документарни програм, настојао сам да урадим неке теме које су биле у мом опусу предходних деценија. Па и неку врсту портрета важних људи. Добро сам запамтио из сарајевског периода изузетне документаристичке записе из Црне Горе Милана  Пешица, објављене у програму Телевизије Београд, у Дневику, или у документарном програму. Једва сам ступио у контакт са њима, јер је као голооточанин имао резерву према свему и свакоме. Кад сам му изнио идеју, рекао је: "Немој кумим те богом, јер ћемо страдати од Удбе и ти и ја". Иако је то било вријеме вишестраначја и на Голи оток се гледало другачије. Али из емисије ће бити јасно све. Снимили смо. И оно што се мени затим десило, као највећи професионални учинак, неколико дана послије емитовања документарца, рекао ми је: "Знаш шта, ја сад први пут преспавам, а да не сањам Голи оток".

Оно што ми, београдски историографи додајемо о Милану Пешићу је неколико реченица из текста Дописничка мрежа ТВБ, Слободана Ђорића: "Експериментални програм 1958. није још био започео, а већ је постојао први телевизијски дописник, фоторепортер листа "Побједа" из Титограда, Милан Пешић. Њега је новембарских дана те године 'заврбовао' сниматељ Љубомир Ивковић, док је крстарио Црном Гором снимајући материјале за експериментални програм ТВБ. На почетку Пешић је користио камеру "Бел Ховел" власништво Црвеног крста Црне Горе. Може се рећи да су Пешић и његова камера дуго били једина 'телевизија' у овој Републици."

Милан Пешић, Лица и предјели - Аутор Перо Радовић на почетку емисије каже: "Милан Пешић мајстор фотографије, фоторепортер, филмски и телевизијски сниматељ, ТВ репортер и дописник Телевизије Београд из Црне Горе скоро тридесет година, то је неколико насловних података из његове професионалне биографије. Ево још неколико података: родио се у засеоку Црна Страна код Даниловграда у Црној Гори. Једном је записао да ће га та црна страна пратити скоро кроз читав живот. На селу је провео тешко и гладно дјетињство. У вријеме рата током фашистичке окупације заробљен је и одведен у Драч у Албанију на принудни рад у концентрациони логор. 1943. након капитулације Италије приступа партизанима. После рата ради. 1950. године због неких скоро невјероватних разлога хапсе га и одводе на Голи оток, ту је одробијао три године. Радио је до недавно, сада је у пензији. Милан Пешић је волио да другује са људима али је понекад  имао невоље са нељудима. Награђиван је више пута, чак му је два пута додијељена највећа  награда Црне Горе "13. јул", добио је звање интернационалног мајстора умјетничке фотографије као и награду за животно дјело Фото савеза Југославије и Савеза новинара Југославије. Ово ипак неће бити биографска емисија о Милану Пешићу биће у неку руку биографска емисија о његовим фотографијама и о још по нечему." Пешић је направио 60 хиљада документарних фотографија о Црној Гори, и то о изградњи капиталних објеката у Црној Гори, то су фотографије којима је прецизно забележио истину, онолико колико се истина може записати, оне су својеврсна фото историја Црне Горе а он хроничар времена када се она дизала из пепела. Тежиште емисије је на уметничким фотографијама које су подједнако заступљене у његовом опусу. Говорећи о свом раду Пешић наглашава: "...камера ми је у срцу она ми је била најбољи друг за ових више од 40 година рада. Са њом сам и падао и лијепе часове доживјео. Са њом кад се човек састане као да се са једном вољеном лијепом ђевојком ожени и остане цијелог живота у браку. Тешко се од ње одвојити, макар и не снимао волио бих да је стално са мном и у гроб да је са мном ставе... ми сви који радимо ове послове, ако желимо нешто да постигнемо морамо бити у сјенци јер рачунам да смо ми на неки начин срећници што нам је пало у дио да трагове, било какве, а најбоље би било кад би могли људске трагове да оставимо неких савременика за будућа покољења."

** Учесник: Милан Пешић

** Уредник и сценариста Перо Радовић, продуцент Радивоје Брновић, свјетло Срђан Обрадовић, мајстор свјетла Љубо Вуковић, тон Драгомир Јанковић, тонска обрада Жељко Мартиновћ; монтажери Миленко Ратковић, Милорад Милић, Горан Милутиновић; сниматељ Владан Радовић, редитељ Слободан М. Шћепановић

** Произведено 1990, Телевизија Титоград