Бакарно посуђе и његово калајисање први пут је у 3. веку пре наше ере поменуо грчки филозоф Тхеопрастос. Грци су за израду бакарног посуђа научили од Персијанаца, а преко Грка, употреба бакарног посуђа се прошилила и по старом Риму. Међутим, израда и коришћење бакарног посуђа нису се "удомили" у Европи, у којој се кроз читав средњи век користило земљано посуђе.

Израда судова и других предмета од бакра представља један од најстаријих заната у Србији, и кажу постоји више од пет векова, на нашим просторима, а сама реч казан је турског порекла.

Казанџијски занат је врхунац достигао крајем 19. и почетком 20. века јер су њихови производи тада били највише коришћени и цењени. Бакарно посуђе је било у широкој употреби како у градским, тако и у сеоским срединама, где се на отвореном огњишту могло да припрема јело у бакарним судовима због велике издржљивости.

Бакарно посуђе је поред практичне имало и декоративну функцију у богатим градским кућама, а многи предмети били су богато украшени техникама гравирања и цезелирања. Некада су велики казанџијски центри код нас били Пирот, Ниш и Призрен, а данас се казанџије још могу наћи у Београду, Ваљеву, Новом Саду, Лесковцу, Крушевцу, Пироту и Врању.

Стручњаци Етнографског музеја у каталогу "Стари занати у Србији" написали су 15 текстова о 15 одабраних заната за које сматрају да имају будућност и да ће бити тражени, међу њима је и казанџијски занат. Зна се да нема домаћинске куће без добре ракије, а док је домаће ракије, биће и казанџијског заната.

Аутор и уредник: Милица Барјактаревоћ
Сниматељ: Божидар Лоос
Монтажер: Светлана Црњански